ШТА ЧУЈУ ЉУДИ КОЈИМА СТАНЕ СРЦЕ? Нова студија тврди да мозак остаје активан ИМАМО НЕКОЛИКО СЕКУНДИ ВРЕМЕНА ЗА ПОВРАТАК
Иако се престанак рада срца дуго сматрао тренутком смрти, савремена научна истраживања указују да тај процес можда није тако једноставан. Када срце стане, циркулација крви и доток кисеоника у мозак нагло се прекидају, али мождане ћелије не престају да функционишу истог тренутка. У првим минутима након срчаног застоја мозак и даље може да показује одређену електричну активност, а забележени су и случајеви у којима су особе, након успешне реанимације, описивале јасна искуства и сећања из тог периода.
Лекар опште праксе из Њујорка, др Сем Парнија из Медицинског центра „NYU Langone“, указао је да мозак остаје активан чак и након што срце престане да куца, што је детаљно описано у студији објављеној у часопису „Resuscitation“. Према тим налазима, особа која је проглашена клинички мртвом потенцијално може да чује лекаре како саопштавају време смрти након прекида реанимације.
Др Парнија је разговарао са пацијентима који су оживљени након што су проглашени клинички мртвима. Неки од њих могли су са изузетном прецизношћу да се присете догађаја који су се одвијали у болничкој соби током периода у ком им је срце било стало.
У студији је објашњено да су њихова сећања била необично јасна јер је током реанимације, чак и до сат времена, бележена нормална или готово нормална мождана активност. „Нисмо показали само показатеље луцидне свести, већ смо утврдили да су та искуства јединствена и универзална. Она се разликују од снова, илузија и заблуда“, навео је др Парнија.
Испитивање
Да би испитали однос између рада срца и свести, истраживачи су анализирали мождану активност код 53 пацијента који су преживели срчани застој у 25 болница, углавном у САД и Великој Британији. Чак 40 одсто испитаника изјавило је да има сећања или свесне мисли из периода клиничке смрти. Неки су описивали осећај одвојености од тела, али истовремено и присуство у болничкој соби, са способношћу да „прикупљају информације“ из окружења.
Електроенцефалограмом су код тих пацијената забележени пораст гама, делта, тета, алфа и бета можданих таласа, повезаних са размишљањем и свешћу. Ти таласи су били присутни и до 35–60 минута након што је срце престало да куца.
Из тога је закључено да је мозак изненађујуће отпоран.
Иако се раније сматрало да мозак трпи трајна оштећења већ након десет минута без кисеоника, ово истраживање указује да може показивати знаке електричног опоравка током читавог процеса оживљавања.
Према тумачењу др Парније, тај неуролошки „налет“ може да изазове стање изузетно фокусиране свести, што би објаснило зашто пацијенти могу детаљно да чују и памте оно што се дешава око њих, укључујући и лекарске изјаве о смрти.
Овај енергетски пораст активности омогућава и приступ целокупном садржају свести — мислима, сећањима и емоционалним стањима. Како мозак остаје без дотока крви, долази до тзв. дезинхибиције, односно уклањања „кочница“ у можданим центрима, што омогућава интензивно проживљавање читавог животног искуства, често описиваног као „бљесак живота пред очима“.
Ово пионирско истраживање могло би да утиче на промену начина на који се приступа реанимацији, као и лечењу повреда мозга насталих услед срчаног застоја.