(VIDEO, FOTO) MOJA TAKTIKA JE BILA DA NE BUDEM BRBLJIV Čedomir Stojanović (30) otkriva tajne ovogodišnjeg Survajvera

Uprkos višku kilograma, dokazao je da za njega poligoni nisu bauk, a iako je sebe opisivao kao brbljivog filozofa, dokazao je da zna kako da se kontroliše nauštrb čitavog tima. Premda ne žali što nije stigao do samog finala, već ostao zapamćen kao svetla tačka šoua, dokazao je da su i lepe i tužne emocije sastavni deo preživljavanja koje mu je pružilo važne životne lekcije.

Stigao je do Plemenskog veća u kom se pokazao kao pravičan sudija, a danas, nekoliko meseci od učešća, nastavlja da živi punim plućima, ostavši isti onaj Čeda – dobri bik Ferdinand – koji najviše voli prirodu, ali i ljude. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin otkrio je koliko su psihička snaga i strpljenje presudni u ovom takmičenju, ali i zašto mu je važnije bilo da ostane svoj nego da pobedi. Na samom početku intervjua otkrio nam je kakav osećaj mu je bio dok je gledao sebe i svoj tim na ekranu, budući da zna šta je sve na terenu doživeo.

Pre svega me zanima – kako si?

– Zapravo, odlično sam, majke mi. Sve je mnogo dinamičnije nego što je bilo, a ja generalno obožavam to, tako da ne smem da se žalim. Prija mi što sam dinamičan, jer čim se usporim, automatski mi pada raspoloženje i baš budem nekako smoren. Tako da mi je drago što sam aktivan.

Kakav ti je osećaj sada kad gledaš ono što se emituje, a znaš kako je izgledalo biti deo svega toga?

– Nisam znao šta mogu da očekujem. Čudan je osećaj, po prvi put sam gledao sebe na televiziji. Čudno je, a s druge strane i jako mi je drago kako je sve ispalo. Jer, bilo je pitanje kako će me prikazati. Rekli su da će me prikazati onakvim kakav sam bio, ali znamo svi kako može sve da ispadne i skeptičan si. Ali stvarno sam zadovoljan, presrećan sam zapravo.

Na samom početku Survajvera si rekao za sebe da si filozof, da voliš mnogo da pričaš i slično, a onda je nekako opšti utisak o tebi da baš i nisi filozof...

– To moram da zahvalim produkciji. Bio sam do neke mere filozof, naravno, ali nisam stopostotno kao u standardnom životu. To je jedina stvar koja je bila moja taktika u celoj emisiji, jer sam znao gde ulazim i da, ako budem apsolutno ja na samom početku, u smislu da budem pričljiv i brbljiv više nego što treba, da bi bilo previše za saplemenike, jer na malom smo mestu, tek se upoznajemo... I to je jedina stvar koju sam morao da korigujem, makar jedan period, dok ne steknem neki kredibilitet na poligonima, pa sam kasnije mogao i da brbljam. Tako da jesam donekle bio filozof, ali sam sada stariji i zreliji i gledam da to ublažim, ali ne puno jer ipak sam to ja.

Za mene je taj psihički momenat bio možda i najveći poligon, što sam morao da se korigujem zbog pričanja, da ne budem pretežak nekome. Što se tiče poligona, naravno da nisam znao kako će da sve bude dok ne probam, jedini sam i ušao kao debeljuca

Šta ti je teže palo, da sebe malo ograničiš s pričom ili da izdražiš poligone? 

– Da sebe ograničim s pričom, definitivno. Za mene je taj psihički momenat bio možda i najveći poligon, što sam morao da se korigujem zbog pričanja, da ne budem pretežak nekome. Što se tiče poligona, naravno da nisam znao kako će da sve bude dok ne probam, jedini sam i ušao kao debeljuca. Znao sam ja da sam trenirao ceo život, ali džabe, poslednjih četiri-pet godina nisam trenirao ništa, jer sam imao povrede, a pre toga sam igrao i folklor, fudbal najviše, ali onda sam sve batalio, pa sam se i ugojio. Bukvalno sam se spremao tri nedelje pred početak, imao sam ličnog trenera, da bih ojačao koleno što više mogu, jer kvadriceps mi je bio katastrofa, i da, kada odem u „Survajver”, izbegnem makar te grčeve i upale.

Jesi u tom fizičkom smislu ispunio svoja očekivanja, budući da je svima i bilo fascinantno – vidi ga, bucko, a kako je dobar na poligonima, a i dokle si na kraju krajeva i dogurao, je l'?

– Jesam zadovoljan, ali naravno uvek će biti da nisam neki delić, u smislu, nisam zadovoljan što nisam pobedio Roka, na primer. E sad, da sam ušao spremniji... Jer na brzini sam gubio od njih, svi su imali jako dobru ruku kao i ja, samo što su brži od mene, i logično da su imali bolju repeticiju i više šanse. Tako da, ono što bih u drugoj nekoj šansi nadoknadio, ako je bude jel te, ali ovako, definitivno, ne smem da se žalim, završio sam kao najbolji sa statistikom, hvala Bogu da sam zadovoljan.

Je l' možeš sebe da zamisliš da ponovo učestvuješ u Survajveru, da li bi to bilo to?

– Iskreno, ne znam da li bi to bilo to, ali da sebe mogu da zamislim, mogu iz cuga!

Još sad s ovom pameću... 

– Uf, da, to je tek priča za sebe. Dok ne probaš i ne prođaš kroz sve moguće, ne možeš ni da opišeš. Majke mi, kada bi mogla da se napiše knjiga kroz šta smo sve prolazili... Ali ne bih razmišljao da uđem ponovo, zato što smatra da mi je ovo bila nedovršena priča, kao i većina što smatra za mene, i mislim da bih voleo da me ponovo vide, pa bih i ja voleo opet sve da probam. 

Šta možeš da kažeš, koja je najveća lekcija koju si naučio iz ovog takmičenja?

– Najveća moguća stvar koju sam izvukao iz „Survajvera”, a za koju nisam smatrao da je moguće da je savladam, jeste ta da ću biti toliko strpljiv, da l' oko hrane, da l' u međuljudskim odnosima. Jer ja sam neko ko je konfliktan, u smislu da mi stvarno nije teško da se posvađam i zakačim, čak nekad i drage volje. Ali, naravno, ne sa bilo kim, već samo kada smatram da je opravdano. Ali, u tome nema zle krvi. Ima dosta situacija u kojima sam zapravo izbegao raspravu, baš zbog tog nekog strpljenja koje ja ne znam odakle sam i zašto izvukao. Okej, malo je bilo taktički, logično, ali uglavnom sam gledao sa neke moralne i duševne strane da probam da iskuliram, jer ne zahteva svaka situacija moju reakciju. Mislim da je to možda neka lekcija koju sam izvukao i koju primenjujem i dan-danas.

Baš sam to i htela da te pitam, za učešćen u ovako nekom takmičenju, šta je bitnije: ta neka moralna i duševna samokontrola i psihička spremnost ili fizička snaga i fizička spremnost?

– Iskreno, rekao bih da je stvarno teško da jedno ide bez drugog, zato što je naš format takav da je neophodno i jedno i drugo. Na primer, da je u pitanju originalna verzija, kao što se radi u Americi ili Australiji, gde je mnogo bitnija psihička spremnost, a poligone odrade reda radi, čisto da vide ko će pobediti, cela emisija bi bila u vezi sa dešavanjima u kampu. Kod nas je već drugačije - moraš da imaš jedno i drugo. Iako neki kažu da je socijalna igra najbitnija, ali ako prvenstveno ne stekneš kredibilitet kroz poligone, ta tvoja socijalna igra je apsolutno nebitna i pada u vodu, jer na kraju dana poligoni donose hranu. A mi ako ne jedemo, svi smo nervozni. Ali ipak bih prevagnuo u korist psihičke snage, jer ako nisi kadar da mentalno sve to izdržiš, nema šta tamo ni da tražiš.

Ti sloviš za moralnog pobednika ovogodišnjeg Survajvera. Kakav je osećaj kad znaš da imaš toliku podršku publike?

– Iskreno, sudeći po svim reakcijama i porukama koje sam dobijao i nakon mog ispadanja, stvarno nisam mogao da se sastavim nekoliko dana. Sad kad saberem sve utiske, stvarno mi je baš drago što se tako sve završilo, što nisam išao dalje za prvo mesto i mnogo mi je draže što se ovako sve desilo. Zaista iz srca ovo pričam. Ne kažem, ušao sam kao takmičar i bilo bi mi drago da sam pobedio, sve to stoji, ali čak i kad sam ulazio, pitali su me da li bih voleo da neprimetno dođem do finala i pobedim, ili da ne pobedim ali da me ljudi zapamte i zgotive, i iz cuga sam rekao da bih pre ovo drugo, logično, zato što sam generalno takav. Iako sam takmičarski nastrojen, mnogo mi je bitnije što sam se prikazao onakvim kakav jesam, jer nekako, iako je to igra i možeš svašta nešto da radiš, mislim da se ne isplati ići preko leševa, žargonski rečeno. Odlučio sam da budem iskren i direktan, i zaista sam zadovoljan reakcijama i što sam završio tako kako jesam.

Iako sam takmičarski nastrojen, mnogo mi je bitnije što sam se prikazao onakvim kakav jesam, jer nekako, iako je to igra i možeš svašta nešto da radiš, mislim da se ne isplati ići preko leševa, žargonski rečeno

Spominješ reakcije publike. Zbog čega ti onda ljudi, na neki način, zameraju na reakciji nakon što ti je vatra ugašena?

– Zato što sam plakao? Pa dobro, da, video sam da je bilo nekoliko komentara, mada stvarno mali broj, ali 'ajde da se obratim i njima... Bilo je pitanja „što cmizdriš” i slično, ali stvarno je mali broj koji ne konta. Brate mili, tad već, ne znam, nakon 60 dana skupi ti se milion stvari i nedostaje ti porodica, jednostavno je teško, i u tom momentu kad sam pao, nekako me je pogodilo milion stvari. Jeste mi bilo krivo, ali u neki momentima mi je falilo samopouzdanja. Jer od malena nisam imao nekog da mi pumpa samopouzdanje i, uvek sam bio u fazonu, šta god da uradim nije dovoljno, i kao klinac kad odrastaš tako, stvarno imaš taj neki kompleks oko tih stvari. Kad sam ispao, tek tad su mi svi govorili koliko sam bio dobar. Reko', ljudi, pa što mi niste ranije rekli da sam bio toliko dobar, jer da sam imao tu samosvest, možda bih bio mnogo bolji i znao da više vredim.

Spomenuo si odrastanje i to da kroz život nekako nisi imao samopouzdanja. Koliko dugo se poznajemo, a nikad nisam stekla takav utisak o tebi, budući da si svestran i da za šta god da se uhvatiš briljiraš u tome, što si dokazao i u Survajveru. Koliko ti je takav životni put – i modeling i odlazak u Kinu i treniranje folklora, bavljenje poljoprivredom, stalno ti neki pundravci, zapravo najbolji trening i priprema za Survajer?

– Mislim da je ceo taj put i iskustvo doprinelo tome, ponajviše odlazak u Kinu koja mi je bila prekretnica oko sticanja samopouzdanja i toga koliko treba da se trudim u životu, jer lako padnem u lenjost. To je problem. Uvek sam gledao da sebe guram u neke nepoznate situacije, kao što je recimo bila Kina, budući da sam došao sam na tu ideju kada sam shvatio da imam 21-22 godine i razmažen sam. Hvala Bogu, izborio sam se s tim i sad i dalje baš radim na tome. Tako sam i došao do „Survajvera” i zadovoljan sam što sam ušao u celu priču baš u ovom momentu.

Da li je Survajver na neki način kruna i najveći dokaz svega što si naučio u životu?

– Rekao bih da su i „Survajver” i Kina zaslužni za to. Cilj mi je da konstantno dodajem vrhove na tu neku krunu, jer tek mi je 30, u jeku snage sam, iako deda kaže da kasnim za sve moguće, ali Bože moj...

Tridesete su nove dvadesete...

– Znam, al' samo da čovek ne dobije srčku od mene, jer imam 30 a nisam oženjen, nisam ostvaren, nemam posao na još 50 godina i slično. Ali mislim da sam tek započeo nešto u čemu neću stati. Mislim, nemam sada neke konkretne planove, okej imam neke, neću da ih otkrivam, to je sve otom-potom.

Znači, ne mogu da ti postavim ono kliše pitanje kakvi su ti planovi za budućnost, gde sebe vidiš za pet-deset godina...

– Mogu da kažem da planiram da nastavim ovako nekim putem, odnosno da se držim kamere, da se držim međuljudskih odnosa, da gradim neku mrežu ljudi, a to ti automatski otvara sva moguće vrata. Šta to sve znači, veruj mi da čak ni ja ne znam.