(ВИДЕО, ФОТО) МОЈА ТАКТИКА ЈЕ БИЛА ДА НЕ БУДЕМ БРБЉИВ Чедомир Стојановић (30) открива тајне овогодишњег Сурвајвера

Упркос вишку килограма, доказао је да за њега полигони нису баук, а иако је себе описивао као брбљивог филозофа, доказао је да зна како да се контролише науштрб читавог тима. Премда не жали што није стигао до самог финала, већ остао запамћен као светла тачка шоуа, доказао је да су и лепе и тужне емоције саставни део преживљавања које му је пружило важне животне лекције.

Стигао је до Племенског већа у ком се показао као правичан судија, а данас, неколико месеци од учешћа, наставља да живи пуним плућима, оставши исти онај Чеда – добри бик Фердинанд – који највише воли природу, али и људе. У разговору за „Дневников” ТВ магазин открио је колико су психичка снага и стрпљење пресудни у овом такмичењу, али и зашто му је важније било да остане свој него да победи. На самом почетку интервјуа открио нам је какав осећај му је био док је гледао себе и свој тим на екрану, будући да зна шта је све на терену доживео.

Пре свега ме занима – како си?

– Заправо, одлично сам, мајке ми. Све је много динамичније него што је било, а ја генерално обожавам то, тако да не смем да се жалим. Прија ми што сам динамичан, јер чим се успорим, аутоматски ми пада расположење и баш будем некако сморен. Тако да ми је драго што сам активан.

Какав ти је осећај сада кад гледаш оно што се емитује, а знаш како је изгледало бити део свега тога?

– Нисам знао шта могу да очекујем. Чудан је осећај, по први пут сам гледао себе на телевизији. Чудно је, а с друге стране и јако ми је драго како је све испало. Јер, било је питање како ће ме приказати. Рекли су да ће ме приказати онаквим какав сам био, али знамо сви како може све да испадне и скептичан си. Али стварно сам задовољан, пресрећан сам заправо.

На самом почетку Сурвајвера си рекао за себе да си филозоф, да волиш много да причаш и слично, а онда је некако општи утисак о теби да баш и ниси филозоф...

– То морам да захвалим продукцији. Био сам до неке мере филозоф, наравно, али нисам стопостотно као у стандардном животу. То је једина ствар која је била моја тактика у целој емисији, јер сам знао где улазим и да, ако будем апсолутно ја на самом почетку, у смислу да будем причљив и брбљив више него што треба, да би било превише за саплеменике, јер на малом смо месту, тек се упознајемо... И то је једина ствар коју сам морао да коригујем, макар један период, док не стекнем неки кредибилитет на полигонима, па сам касније могао и да брбљам. Тако да јесам донекле био филозоф, али сам сада старији и зрелији и гледам да то ублажим, али не пуно јер ипак сам то ја.

За мене је тај психички моменат био можда и највећи полигон, што сам морао да се коригујем због причања, да не будем претежак некоме. Што се тиче полигона, наравно да нисам знао како ће да све буде док не пробам, једини сам и ушао као дебељуца

Шта ти је теже пало, да себе мало ограничиш с причом или да издражиш полигоне? 

– Да себе ограничим с причом, дефинитивно. За мене је тај психички моменат био можда и највећи полигон, што сам морао да се коригујем због причања, да не будем претежак некоме. Што се тиче полигона, наравно да нисам знао како ће да све буде док не пробам, једини сам и ушао као дебељуца. Знао сам ја да сам тренирао цео живот, али џабе, последњих четири-пет година нисам тренирао ништа, јер сам имао повреде, а пре тога сам играо и фолклор, фудбал највише, али онда сам све баталио, па сам се и угојио. Буквално сам се спремао три недеље пред почетак, имао сам личног тренера, да бих ојачао колено што више могу, јер квадрицепс ми је био катастрофа, и да, када одем у „Сурвајвер”, избегнем макар те грчеве и упале.

Јеси у том физичком смислу испунио своја очекивања, будући да је свима и било фасцинантно – види га, буцко, а како је добар на полигонима, а и докле си на крају крајева и догурао, је л'?

– Јесам задовољан, али наравно увек ће бити да нисам неки делић, у смислу, нисам задовољан што нисам победио Рока, на пример. Е сад, да сам ушао спремнији... Јер на брзини сам губио од њих, сви су имали јако добру руку као и ја, само што су бржи од мене, и логично да су имали бољу репетицију и више шансе. Тако да, оно што бих у другој некој шанси надокнадио, ако је буде јел те, али овако, дефинитивно, не смем да се жалим, завршио сам као најбољи са статистиком, хвала Богу да сам задовољан.

Је л' можеш себе да замислиш да поново учествујеш у Сурвајверу, да ли би то било то?

– Искрено, не знам да ли би то било то, али да себе могу да замислим, могу из цуга!

Још сад с овом памећу... 

– Уф, да, то је тек прича за себе. Док не пробаш и не прођаш кроз све могуће, не можеш ни да опишеш. Мајке ми, када би могла да се напише књига кроз шта смо све пролазили... Али не бих размишљао да уђем поново, зато што сматра да ми је ово била недовршена прича, као и већина што сматра за мене, и мислим да бих волео да ме поново виде, па бих и ја волео опет све да пробам. 

Шта можеш да кажеш, која је највећа лекција коју си научио из овог такмичења?

– Највећа могућа ствар коју сам извукао из „Сурвајвера”, а за коју нисам сматрао да је могуће да је савладам, јесте та да ћу бити толико стрпљив, да л' око хране, да л' у међуљудским односима. Јер ја сам неко ко је конфликтан, у смислу да ми стварно није тешко да се посвађам и закачим, чак некад и драге воље. Али, наравно, не са било ким, већ само када сматрам да је оправдано. Али, у томе нема зле крви. Има доста ситуација у којима сам заправо избегао расправу, баш због тог неког стрпљења које ја не знам одакле сам и зашто извукао. Океј, мало је било тактички, логично, али углавном сам гледао са неке моралне и душевне стране да пробам да искулирам, јер не захтева свака ситуација моју реакцију. Мислим да је то можда нека лекција коју сам извукао и коју примењујем и дан-данас.

Баш сам то и хтела да те питам, за учешћен у овако неком такмичењу, шта је битније: та нека морална и душевна самоконтрола и психичка спремност или физичка снага и физичка спремност?

– Искрено, рекао бих да је стварно тешко да једно иде без другог, зато што је наш формат такав да је неопходно и једно и друго. На пример, да је у питању оригинална верзија, као што се ради у Америци или Аустралији, где је много битнија психичка спремност, а полигоне одраде реда ради, чисто да виде ко ће победити, цела емисија би била у вези са дешавањима у кампу. Код нас је већ другачије - мораш да имаш једно и друго. Иако неки кажу да је социјална игра најбитнија, али ако првенствено не стекнеш кредибилитет кроз полигоне, та твоја социјална игра је апсолутно небитна и пада у воду, јер на крају дана полигони доносе храну. А ми ако не једемо, сви смо нервозни. Али ипак бих превагнуо у корист психичке снаге, јер ако ниси кадар да ментално све то издржиш, нема шта тамо ни да тражиш.

Ти словиш за моралног победника овогодишњег Сурвајвера. Какав је осећај кад знаш да имаш толику подршку публике?

– Искрено, судећи по свим реакцијама и порукама које сам добијао и након мог испадања, стварно нисам могао да се саставим неколико дана. Сад кад саберем све утиске, стварно ми је баш драго што се тако све завршило, што нисам ишао даље за прво место и много ми је драже што се овако све десило. Заиста из срца ово причам. Не кажем, ушао сам као такмичар и било би ми драго да сам победио, све то стоји, али чак и кад сам улазио, питали су ме да ли бих волео да неприметно дођем до финала и победим, или да не победим али да ме људи запамте и зготиве, и из цуга сам рекао да бих пре ово друго, логично, зато што сам генерално такав. Иако сам такмичарски настројен, много ми је битније што сам се приказао онаквим какав јесам, јер некако, иако је то игра и можеш свашта нешто да радиш, мислим да се не исплати ићи преко лешева, жаргонски речено. Одлучио сам да будем искрен и директан, и заиста сам задовољан реакцијама и што сам завршио тако како јесам.

Иако сам такмичарски настројен, много ми је битније што сам се приказао онаквим какав јесам, јер некако, иако је то игра и можеш свашта нешто да радиш, мислим да се не исплати ићи преко лешева, жаргонски речено

Спомињеш реакције публике. Због чега ти онда људи, на неки начин, замерају на реакцији након што ти је ватра угашена?

– Зато што сам плакао? Па добро, да, видео сам да је било неколико коментара, мада стварно мали број, али 'ајде да се обратим и њима... Било је питања „што цмиздриш” и слично, али стварно је мали број који не конта. Брате мили, тад већ, не знам, након 60 дана скупи ти се милион ствари и недостаје ти породица, једноставно је тешко, и у том моменту кад сам пао, некако ме је погодило милион ствари. Јесте ми било криво, али у неки моментима ми је фалило самопоуздања. Јер од малена нисам имао неког да ми пумпа самопоуздање и, увек сам био у фазону, шта год да урадим није довољно, и као клинац кад одрасташ тако, стварно имаш тај неки комплекс око тих ствари. Кад сам испао, тек тад су ми сви говорили колико сам био добар. Реко', људи, па што ми нисте раније рекли да сам био толико добар, јер да сам имао ту самосвест, можда бих био много бољи и знао да више вредим.

Споменуо си одрастање и то да кроз живот некако ниси имао самопоуздања. Колико дуго се познајемо, а никад нисам стекла такав утисак о теби, будући да си свестран и да за шта год да се ухватиш бриљираш у томе, што си доказао и у Сурвајверу. Колико ти је такав животни пут – и моделинг и одлазак у Кину и тренирање фолклора, бављење пољопривредом, стално ти неки пундравци, заправо најбољи тренинг и припрема за Сурвајер?

– Мислим да је цео тај пут и искуство допринело томе, понајвише одлазак у Кину која ми је била прекретница око стицања самопоуздања и тога колико треба да се трудим у животу, јер лако паднем у лењост. То је проблем. Увек сам гледао да себе гурам у неке непознате ситуације, као што је рецимо била Кина, будући да сам дошао сам на ту идеју када сам схватио да имам 21-22 године и размажен сам. Хвала Богу, изборио сам се с тим и сад и даље баш радим на томе. Тако сам и дошао до „Сурвајвера” и задовољан сам што сам ушао у целу причу баш у овом моменту.

Да ли је Сурвајвер на неки начин круна и највећи доказ свега што си научио у животу?

– Рекао бих да су и „Сурвајвер” и Кина заслужни за то. Циљ ми је да константно додајем врхове на ту неку круну, јер тек ми је 30, у јеку снаге сам, иако деда каже да касним за све могуће, али Боже мој...

Тридесете су нове двадесете...

– Знам, ал' само да човек не добије срчку од мене, јер имам 30 а нисам ожењен, нисам остварен, немам посао на још 50 година и слично. Али мислим да сам тек започео нешто у чему нећу стати. Мислим, немам сада неке конкретне планове, океј имам неке, нећу да их откривам, то је све отом-потом.

Значи, не могу да ти поставим оно клише питање какви су ти планови за будућност, где себе видиш за пет-десет година...

– Могу да кажем да планирам да наставим овако неким путем, односно да се држим камере, да се држим међуљудских односа, да градим неку мрежу људи, а то ти аутоматски отвара сва могуће врата. Шта то све значи, веруј ми да чак ни ја не знам.