Grafičar s dušom muzičara

Moderator tribine “Art edžkluziv” bio je Doru Bosiok, pa se razgovor o  impresivnom delu karikaturiste svetskog imena pretvorio u lagano ćaskanje, potpomognuto cvrkutanjem Vlahovićeve dvogodišnje unuke Nataše.

Sve je počelo od muzike, jer je Vlahović na prim-tamburici odsvirao i otpevao pesmu  “Jer se crta sve do smrta”, koju mu je njegov prijatelj još od fakulteta Bora Čorba napisao kada je dobio svog prvog “Pjera” za karikaturu.Muzika se uvek preplitala sa grafičkim delom Vlahovićevog umetničkog habitusa. Svirao je i pevao u nekoliko bendova (jedan od  njih je bio “Porodična manufaktura crnog hleba”), čak i u kultnom mjuziklu “Kosa”. Bile su to šezdesete, hipi pokret je zapljusnuo i ove krajeve, a otuda i  Vlahovićevo sećanje na prvu ploču Majkla Olfilda koju je Peca Popović doneo u Beograd. Posle je stigli Dilan, “Stounsi”i ostali.Ipak je crtanje bilo pre i posle svega.

- Mali sam bio kada sam počeo da crtam, i to je bilo primećeno, seća se Vlahović.- I sada čuvam svesku iz prvog osnovne u koju sam precrtavao “Bukvar”. Sve je bilo verno, anatomski tačno.I ovde gde smo večeras, bio je jedan od mojih početaka: U Galeriji čuvene Tribine mladih pre četiri decenije održao sam svoju prvu samostalnu izložbu. Deo vojnog roka služio sam u Novom Sadu, pa su me angažovali da budem urednik likovnih programa na Tribini. Lepa mladost i kolege čije sam izložbe ovde priređivao- Jozef Klaćik, Aleksandar Cvetković, Petar Đurđević...

Čim je skinuo uniformu, Jugoslav Vlahović je pustio bradu, po kojoj je i  prepoznatljiv. Isti je i danas, samo izgleda kao u negativu fotografije. Imao je, kaže sreću, da  kao mlad počne da radi za ozbiljan nedeljnik kakav je NIN. Za taj magazin uradio je preko sedam hiljada naslovnih strana.

- Ranko Guzina je tvrdio da karikatura nije  umetnost već umeće, kaže Vlahović.-Ja mislim da jeste. Karikatura mora da bude jednostavna, efektna, da ne gnjavi, da se na prvi pogled prepozna ideja. Ako je vrhunska, karikatura lako može da preraste u grafiku ili dokumentarni film.

Ja najviše verujem u knjige. Jer knjiga je jedina štampana stvar  koja je napravljena da traje . Dnevne ili nedeljne karikature brzo se zaboravljaju, pa sam 1986. objavio prvu knjigu-kompilaciju svojih karikatura. Posle ih je bilo mnogo, na razne teme (npr. čuvena Crna mačka, Drvo), a sada pripremam  zbirku na temu pozorišta.

Došla su teška vremena za  njegovu struku, jer  se karikatura sve manje traži u štampanim medijima, zato prelazi na internet, gde ga mnogo lajkuju. Zato se s nostalgijom seća da je od honorara za   ilustraciju “Mrtve prirode”,  albuma “Riblje čorbe”, dva puta putovao u Ameriku. Raduje ga što ovde ima mnogo mladih, talentovanih grafičara i što ponekad potpisuje koautorstvo sa sinom Jakšom. Rastužuje ga što karikaturistima prete i ubijaju ih.

Jugoslav Vlahović (1949), gafičar, ilustrator, karikaturista, profesor univerziteta, Beograđanin i građanin sveta , čije su radove razumeli (i nagrađivali) na svim kontinentima. Neverovatno talentovan pointilista prepoznatljivog crteža. Uža oblast-grafika knjiga. Na stotine ilusracija i grafičkih dizajniranja knjiga, omota, ploča, nosača zvuka (samo za “Riblju čorbu” opremio dvadeset albuma ), desetak autorskih knjiga, preko stotinu samostalnih izložbi u zemlji i svetu, mnogo nagrada... Oba talenta Jugoslava Vlahovića dobila su plemenite produžetke: sin i snaha su mladi umetnici-grafičari, a ćerka i zet-muzičari.

Radmila Lotina

Arhitektura kao sporedan kolosek

- Moji roditelji jedva su pristali da upišem Srednju dizajnersku školu, jer su smatrali da je to nesigurno zanimanje, ispričao je Jugoslav Vlahović.-A kad je došao na red izbor fakulteta, savetovali su mi da, iz istih razloga, upišem arhitekturu. Poslušao sam ih, iako sam rekao  da je Vlada Veličković, komšija iz ulice, završio arhitekturu, pa je postao slavan slikar.

Posle prve godine napustio sam te studije i upisao ono što sam želeo-grafiku na Fakultetu primenjenih umetnosti. Tu sam stekao sva akademska zvanja , a najlepši deo mi je uvek bioad sa studentima.