Živa lica, pejzaži i duh Panonije

 među slavne muževe somborske, plemiće duha, one što su svoju varoš proslavili i na zemlji i na nebu. Nema više čika-Save, reći će vam s tugom svaki Somborac, zatim će vas vedro uputiti na mesto gde se čuva ono najlepše što je naslikala desnica maestra Stojkova. A to je njegova stalna retrospektivna postavka u Galeriji Preparandije, na Vencu Vojvode Radomira Putnika broj 30.

I ovo zdanje, u srcu slavnog grada, podignuto je 1895. godine kao zadužbina srpskog patrijarha Georgija Brankovića, da se u njemu školuju učitelji. I kuće, kao i ljudi, često imaju buran život, a takve je sudbine bila i Preparandija. Zbog viška istorije, stanari su se u njoj menjali, ali je 1995. vraćena Učiteljskom fakultetu. Od 29. marta 2010. na 85. rođendan Save Stojkova, deo prostora postao je Galerija, odnosno njegova stalna retrospektivna postavka.



Ovde se svakodnevno mogu videti 72 reprezentativna ulja na platnu, staklu i lesonitu iz svih umetnikovih stvaralačkih perioda. Sve se to danas lako pronađe na internetu, i slike i filmovi i likovni prikazi i izvodi iz deset knjiga o stvaralačkoj magiji Save Stojkova. Ali ipak treba doći i stati pred živa lica i pejzaže Panonije koje je slikar voleo, jer se to vidi na svakoj njegovoj slici. Ciga u snegu, žena sa krčagom, maestrova majka, dedovi, ciganka, siroče, kosač, pralja, ili dedin salaš, bački doručak, najbrojniji - raskošni prizori leta u ravnici ili kuće pod snegom.



U ovalnoj sali na spratu Preparandije, nalazi se atelje Save Stojkova, u kome je svakodnevno radio poslednje četiri godine (većina njegovih slika nastala je ipak u ateljeu u porodičnoj kući). Sve je na svom mestu, kao onog dana kada je zauvek otišao, ostavivši nezavršeno platno na štafelaju. O postavci brine kustos Milan Stepanović, koji je zapamtio mnoge neispričane priče o Savi Stojkovu:



– Od 29. marta 2010, kada je Galerija otvorena, pa do 5. juna ove godine, kada je čika-Sava zauvek zatvorio vrata ateljea, ovde je nastalo blizu pet stotina slika – kaže Stepanović. – Maestro je radio po deset sati dnevno, gotovo celog života. A kada je saznao da mu je Preparandija dodeljena kao prostor za stalnu postavku, što mu je bila životna želja, počeo je da slika četiri pejzaža velikog formata, tri puta metar i po. Završio je slike za svega dvadeset dana i iscrpljen pao u krevet, pa su ga nekoliko dana oporavljali infuzijom.



Sa velikom ljubavlju je portretisao ljude, i znane i neznane. Bio je i strastveni fotograf, a Stepanović se nada da će uskoro biti priređena i izložba tih fotografija, sa kojih je često skidao karaktere za svoje slike.– Za najbolji portret smatrao je onaj na kome je patrijarh Pavle: bio je presrećan kada mu je Patrijarh rekao: “To sam zaista ja”. Kada je 5. juna ove godine, već načet bolešću, poslednji put došao u Preparandiju i u svoj atelje, ostavio sam ga samog. Malo kasnije, zatekao sam ga, kako u odlasku, misleći da ga niko ne vidi, ljubi dovratak ateljea. Kao da je slutio. Dva i po meseca kasnije, 20. avgusta 2014. Sombor je ostao bez poslednjeg velikog simbola svoje posebnosti – ispričao nam je Stepanović.



Ne zna se tačno koliko je slika potpisao Sava Stojkov (1925-2014), a započeo je da slika još kao dečačić, osnovac. Preko dvadeset hiljada, sigurno, a ni izložbe na sve četiri strane sveta nije lako pobrojati. Sa darom i gospodstvom se, kažu, rodio, i u rezidencijama i po šorovima, sve ljude je jednako poštovao, i voleo da ih oslovljava sa “dušo moja”. A prvo je morao da se proslavi u svetu, da bi u svojoj varoši priredio samostalnu izložbu. Ono što je sigurno, Sava Stojkov će ostati zapamćen kao jedan od najvoljenijih i najproduktivnijih srpskih likovnih umetnika.



Neki ljubitelji moderne umetnosti znaju da kažu kako je na slikama Save Stojkova previše idile u neidiličnim vremenima. A zatim hitro priznaju kako pred tim arkadijskim prostorima lepote, ljudi postaju bolji nego što jesu. I kako nam te slike pomažu da izdržimo ledenu hladnoću ovog doba. Može li umetnost više od toga?



Radmila Lotina

 

Mika u četiri ruke



Oba sina Save i Barbare-Bare Stojkov, i Dragan i Milan, postali su slikari. Mlađi, Milan, po obrazovanju i struci je priznati arhitekta, ali je počeo da slika pre nekoliko godina, uz oca: „Kada smo, dve godine pre njegove smrti saznali da je otac teško bolestan, on je odbio operaciju i nastavio svoj život uobičajeno. To nas je veoma zbližilo i ja sam počeo da provodim dane sa njim u ateljeu, otkrivajući tajne njegovog slikarskog umeća, ali i ličnosti”, seća se Milan Stojkov. „ Uz njega sam počeo da slikam, a posebno mi je drag portret Mike Antića, koji smo zajedno naslikali - tata levu, a ja desnu polovinu. Srećan sam što sam dobio to vreme, da kao zreo čovek upoznam punu snagu karaktera i talenta svog oca”.