Жива лица, пејзажи и дух Паноније

Слава породице Стојков из Сомбора, а то је Свети Никола, ове године је протекла сетно, кроз приче и сећања на домаћина и главу куће Саву Стојкова, који је пре четири месеца напустио овај свет.Отишао је, кажу,

 међу славне мужеве сомборске, племиће духа, оне што су своју варош прославили и на земљи и на небу. Нема више чика-Саве, рећи ће вам с тугом сваки Сомборац, затим ће вас ведро упутити на место где се чува оно најлепше што је насликала десница маестра Стојкова. А то је његова стална ретроспективна поставка у Галерији Препарандије, на Венцу Војводе Радомира Путника број 30.

И ово здање, у срцу славног града, подигнуто је 1895. године као задужбина српског патријарха Георгија Бранковића, да се у њему школују учитељи. И куће, као и људи, често имају буран живот, а такве је судбине била и Препарандија. Због вишка историје, станари су се у њој мењали, али је 1995. враћена Учитељском факултету. Од 29. марта 2010. на 85. рођендан Саве Стојкова, део простора постао је Галерија, односно његова стална ретроспективна поставка.

Овде се свакодневно могу видети 72 репрезентативна уља на платну, стаклу и лесониту из свих уметникових стваралачких периода. Све се то данас лако пронађе на интернету, и слике и филмови и ликовни прикази и изводи из десет књига о стваралачкој магији Саве Стојкова. Али ипак треба доћи и стати пред жива лица и пејзаже Паноније које је сликар волео, јер се то види на свакој његовој слици. Цига у снегу, жена са крчагом, маестрова мајка, дедови, циганка, сироче, косач, праља, или дедин салаш, бачки доручак, најбројнији - раскошни призори лета у равници или куће под снегом.

У овалној сали на спрату Препарандије, налази се атеље Саве Стојкова, у коме је свакодневно радио последње четири године (већина његових слика настала је ипак у атељеу у породичној кући). Све је на свом месту, као оног дана када је заувек отишао, оставивши незавршено платно на штафелају. О поставци брине кустос Милан Степановић, који је запамтио многе неиспричане приче о Сави Стојкову:

– Од 29. марта 2010, када је Галерија отворена, па до 5. јуна ове године, када је чика-Сава заувек затворио врата атељеа, овде је настало близу пет стотина слика – каже Степановић. – Маестро је радио по десет сати дневно, готово целог живота. А када је сазнао да му је Препарандија додељена као простор за сталну поставку, што му је била животна жеља, почео је да слика четири пејзажа великог формата, три пута метар и по. Завршио је слике за свега двадесет дана и исцрпљен пао у кревет, па су га неколико дана опорављали инфузијом.

Са великом љубављу је портретисао људе, и знане и незнане. Био је и страствени фотограф, а Степановић се нада да ће ускоро бити приређена и изложба тих фотографија, са којих је често скидао карактере за своје слике.– За најбољи портрет сматрао је онај на коме је патријарх Павле: био је пресрећан када му је Патријарх рекао: “То сам заиста ја”. Када је 5. јуна ове године, већ начет болешћу, последњи пут дошао у Препарандију и у свој атеље, оставио сам га самог. Мало касније, затекао сам га, како у одласку, мислећи да га нико не види, љуби довратак атељеа. Као да је слутио. Два и по месеца касније, 20. августа 2014. Сомбор је остао без последњег великог симбола своје посебности – испричао нам је Степановић.

Не зна се тачно колико је слика потписао Сава Стојков (1925-2014), а започео је да слика још као дечачић, основац. Преко двадесет хиљада, сигурно, а ни изложбе на све четири стране света није лако побројати. Са даром и господством се, кажу, родио, и у резиденцијама и по шоровима, све људе је једнако поштовао, и волео да их ословљава са “душо моја”. А прво је морао да се прослави у свету, да би у својој вароши приредио самосталну изложбу. Оно што је сигурно, Сава Стојков ће остати запамћен као један од највољенијих и најпродуктивнијих српских ликовних уметника.

Неки љубитељи модерне уметности знају да кажу како је на сликама Саве Стојкова превише идиле у неидиличним временима. А затим хитро признају како пред тим аркадијским просторима лепоте, људи постају бољи него што јесу. И како нам те слике помажу да издржимо ледену хладноћу овог доба. Може ли уметност више од тога?

Радмила Лотина
 

Мика у четири руке

Оба сина Саве и Барбаре-Баре Стојков, и Драган и Милан, постали су сликари. Млађи, Милан, по образовању и струци је признати архитекта, али је почео да слика пре неколико година, уз оца: „Када смо, две године пре његове смрти сазнали да је отац тешко болестан, он је одбио операцију и наставио свој живот уобичајено. То нас је веома зближило и ја сам почео да проводим дане са њим у атељеу, откривајући тајне његовог сликарског умећа, али и личности”, сећа се Милан Стојков. „ Уз њега сам почео да сликам, а посебно ми је драг портрет Мике Антића, који смо заједно насликали - тата леву, а ја десну половину. Срећан сам што сам добио то време, да као зрео човек упознам пуну снагу карактера и талента свог оца”.

 

EUR/RSD 117.5331
Најновије вести