(ФОТО) ЖЕНЕ КОЈЕ СУ ГРАДИЛЕ СНОВЕ Цецилија Новаковић и Викторија Зелић у Улици Браће Радић

Њихове приче говоре о храбрости, визији и жељи да изграде нешто трајно у времену када друштво женама није олако давало такве могућности.

Цецилија Новаковић – учитељица која је градила будућност

Рођена као Цецилија Манић, ова образована жена није се предала судбини коју јој је друштво наменило. Након што је остала удовица Срећка Новаковића, није се повукла из јавног живота.

„Била је удовица Срећка Новаковића и сама учитељица. Цецилија је рођена Манић, она је 1900. године по пројектима Лајоша Фазекаша саградила кућу у Улици Браће Радић“, наводи се у каталогу „Улица Браће Радић у Суботици – процес настанка непокретног културног добра“, ауторки Неде Џамић и Гордане Прчић Вујновић.

Година 1900. представља прекретницу не само у Цецилијиној биографији, већ и у схватању женске улоге у тадашњем друштву. Док су мушкарци природно преузимали улогу градитеља и инвеститора, жене су ретко имале прилику да самостално доносе такве одлуке. Цецилија је, међутим, са позицијом учитељице, звањем које јој је давало одређену друштвену респектабилност и финансијску независност искористила прилику да постане градитељ.

За пројекат своје куће одабрала је реномираног архитекту Лајоша Фазекаша, који је у то време био цењен пројектант у Суботици. Њена кућа под бројем 88, иако скромних димензија, одликује се складном пропорцијом и елегантном фасадом. Пројектована као приземни објекат квадратне основе, кућа носи стил еклектике са назнакама сецесије које су тек почињале да продиру у суботичку архитектуру.

Фасадно платно је декорисано хоризонталним лизенама, док је богата орнаментика у виду флоралних мотива, изведен у гипсу и малтеру, пажљиво концентрисан око отвора. То није била најраскошнија кућа у улици, али је била Цецилијина – сведочанство њене самосталности и одлучности да креирасопствени простор у свету који је ретко давао такве слободе женама.

Викторија Зелић – жена која је градила у златно доба Суботице

Деценију касније, 1910. године, још једна изузетна жена одлучила је да остави свој печат у Улици Браће Радић. Викторија Зелић, супруга доктора Калмана Хофмана, није стајала у сенци свог мужа. 

Док је др Хофман био финансијски сенатор у суботичкој градској влади, позиција која је говорила о његовом утицају и друштвеном статусу, Викторија је била та која је преузела иницијативу за изградњу породичног дома.

„Заједно са супругом доктора Калмана Хофмана из ове улице живела је и Викторија Зелић. Кућу број 98 саградила је 1910. године по пројекту Маћаша Шалге“, каже Џамић.

За разлику од Цецилије, која је градила као удовица, Викторија је градила у браку, што је у тадашњем друштву била још ређа појава. Обично је муж био тај који је доносио одлуке о градњи породичне  куће, али у случају породице Хофман-Зелић, документи јасно показују да је Викторија била инвеститор.

За свој пројекат одабрала је Маћаша Шалгу, једног од најцењенијих суботичких архитеката тог периода. Кућа под бројем 98 пројектована је као приземни објекат са два стана, уоквиреног богатом сецесијском штуко декорацијом. Фасада обиулује флоралним мотивима, омиљеним елементом сецесијске орнаментике који симболизује органску лепоту и природну хармонију.

Испод и изнад прозора налазе се правоугаона поља декорисана вертикалним испустима, док је пешачка дрвена капија лоцирана у обе улице, што говори о функционалности и промишљености пројекта.

Ово није била само кућ, био је то дом који је одражавао модеран начин живота, статус породице и, што је најважније, Викторијину визију.

Наслеђе које траје

Више од века касније, куће које су саградиле Цецилија Новаковић и Викторија Зелић и даље стоје као сведочанство њихове храбрости. Обе су валоризоване као објекти од посебне вредности и укључене у просторно културно-историјску целину Улице Браће Радић.

У контексту времена у коме су живеле, њихов чин грађења није био само архитектонски већ и друштвени акт. Биле су то жене које су, свака на свој начин и у складу са својим околностима, показале да границе постоје само да би се помјерале. Цецилија као удовица и учитељица, Викторија као супруга угледног доктора, обе су нашле начин да постану градитељи, не само својих домова, већ и своје самосталности.

Када данас прошетамо Улицом Браће Радић и станемо пред овим кућама, важно је сетити се не само архитектонских квалитета већ и прича жена које су их саградиле. У времену када је градња била мушка домена, оне су смело закорачиле у тај свет и оставиле трајно наслеђе.

Њихове куће нису највеће ни најраскошније у улици, али су можда најзначајније, јер говоре причу о еманципацији, образовању и економској независности жена у Војводини почетком 20. века. Причу коју вреди причати и памтити.

Сандра Иршевић