(FOTO) ŽENE KOJE SU GRADILE SNOVE Cecilija Novaković i Viktorija Zelić u Ulici Braće Radić

Njihove priče govore o hrabrosti, viziji i želji da izgrade nešto trajno u vremenu kada društvo ženama nije olako davalo takve mogućnosti.

Cecilija Novaković – učiteljica koja je gradila budućnost

Rođena kao Cecilija Manić, ova obrazovana žena nije se predala sudbini koju joj je društvo namenilo. Nakon što je ostala udovica Srećka Novakovića, nije se povukla iz javnog života.

„Bila je udovica Srećka Novakovića i sama učiteljica. Cecilija je rođena Manić, ona je 1900. godine po projektima Lajoša Fazekaša sagradila kuću u Ulici Braće Radić“, navodi se u katalogu „Ulica Braće Radić u Subotici – proces nastanka nepokretnog kulturnog dobra“, autorki Nede Džamić i Gordane Prčić Vujnović.

Godina 1900. predstavlja prekretnicu ne samo u Cecilijinoj biografiji, već i u shvatanju ženske uloge u tadašnjem društvu. Dok su muškarci prirodno preuzimali ulogu graditelja i investitora, žene su retko imale priliku da samostalno donose takve odluke. Cecilija je, međutim, sa pozicijom učiteljice, zvanjem koje joj je davalo određenu društvenu respektabilnost i finansijsku nezavisnost iskoristila priliku da postane graditelj.

Za projekat svoje kuće odabrala je renomiranog arhitektu Lajoša Fazekaša, koji je u to vreme bio cenjen projektant u Subotici. Njena kuća pod brojem 88, iako skromnih dimenzija, odlikuje se skladnom proporcijom i elegantnom fasadom. Projektovana kao prizemni objekat kvadratne osnove, kuća nosi stil eklektike sa naznakama secesije koje su tek počinjale da prodiru u subotičku arhitekturu.

Fasadno platno je dekorisano horizontalnim lizenama, dok je bogata ornamentika u vidu floralnih motiva, izveden u gipsu i malteru, pažljivo koncentrisan oko otvora. To nije bila najraskošnija kuća u ulici, ali je bila Cecilijina – svedočanstvo njene samostalnosti i odlučnosti da kreirasopstveni prostor u svetu koji je retko davao takve slobode ženama.

Viktorija Zelić – žena koja je gradila u zlatno doba Subotice

Deceniju kasnije, 1910. godine, još jedna izuzetna žena odlučila je da ostavi svoj pečat u Ulici Braće Radić. Viktorija Zelić, supruga doktora Kalmana Hofmana, nije stajala u senci svog muža. 

Dok je dr Hofman bio finansijski senator u subotičkoj gradskoj vladi, pozicija koja je govorila o njegovom uticaju i društvenom statusu, Viktorija je bila ta koja je preuzela inicijativu za izgradnju porodičnog doma.

„Zajedno sa suprugom doktora Kalmana Hofmana iz ove ulice živela je i Viktorija Zelić. Kuću broj 98 sagradila je 1910. godine po projektu Maćaša Šalge“, kaže Džamić.

Za razliku od Cecilije, koja je gradila kao udovica, Viktorija je gradila u braku, što je u tadašnjem društvu bila još ređa pojava. Obično je muž bio taj koji je donosio odluke o gradnji porodične  kuće, ali u slučaju porodice Hofman-Zelić, dokumenti jasno pokazuju da je Viktorija bila investitor.

Za svoj projekat odabrala je Maćaša Šalgu, jednog od najcenjenijih subotičkih arhitekata tog perioda. Kuća pod brojem 98 projektovana je kao prizemni objekat sa dva stana, uokvirenog bogatom secesijskom štuko dekoracijom. Fasada obiuluje floralnim motivima, omiljenim elementom secesijske ornamentike koji simbolizuje organsku lepotu i prirodnu harmoniju.

Ispod i iznad prozora nalaze se pravougaona polja dekorisana vertikalnim ispustima, dok je pešačka drvena kapija locirana u obe ulice, što govori o funkcionalnosti i promišljenosti projekta.

Ovo nije bila samo kuć, bio je to dom koji je odražavao moderan način života, status porodice i, što je najvažnije, Viktorijinu viziju.

Nasleđe koje traje

Više od veka kasnije, kuće koje su sagradile Cecilija Novaković i Viktorija Zelić i dalje stoje kao svedočanstvo njihove hrabrosti. Obe su valorizovane kao objekti od posebne vrednosti i uključene u prostorno kulturno-istorijsku celinu Ulice Braće Radić.

U kontekstu vremena u kome su živele, njihov čin građenja nije bio samo arhitektonski već i društveni akt. Bile su to žene koje su, svaka na svoj način i u skladu sa svojim okolnostima, pokazale da granice postoje samo da bi se pomjerale. Cecilija kao udovica i učiteljica, Viktorija kao supruga uglednog doktora, obe su našle način da postanu graditelji, ne samo svojih domova, već i svoje samostalnosti.

Kada danas prošetamo Ulicom Braće Radić i stanemo pred ovim kućama, važno je setiti se ne samo arhitektonskih kvaliteta već i priča žena koje su ih sagradile. U vremenu kada je gradnja bila muška domena, one su smelo zakoračile u taj svet i ostavile trajno nasleđe.

Njihove kuće nisu najveće ni najraskošnije u ulici, ali su možda najznačajnije, jer govore priču o emancipaciji, obrazovanju i ekonomskoj nezavisnosti žena u Vojvodini početkom 20. veka. Priču koju vredi pričati i pamtiti.

Sandra Iršević