Biznis pozajmice i za umetnička dela
Upravnici i direktori kulturnih institucija širom sveta preživljavaju torturu nove tržišne logike po kojoj moraju da brendiraju svoj proizvode i konstantno ih reklamiraju,
ne bi li ovim površinskim bombardovanjem zadobili poverenje finansijera. Čak i kad je reč o državnim institucijama, očigledno je da se politika sve više okreće trivijalnim kulturnim sadržajima, a da ih konstantnija i dublja logika opismenjavanja stanovništva sve manje zanima.
U Engleskoj, zemlji tradicionalno prpošne javnosti, kulturni radnici već su počeli da se postavljaju ovde uvek i svuda aktuelno pitanje “Gde su naši novci?”, dok se frka podigla i u sferi obrazovanja, koje prati trendove i iz nastave sve više isključuje ozbiljne pedagoške sadržaje, kao što su lekcije iz drame.
Nadležne državne institucije (Arts kansil Ingland) nedavno su najavile, prenosi “Gardijan”, novi vid finansiranja kulture - “Arts impakt fand”. Novac (oko sedam miliona funti) dolazio bi iz mešavine komercijalnog sektora, dobrovoljnih priloga i javnih prihoda. U Engleskoj je to nazvano socijanim investiranjem. Inače, kultura se finansirala za Engleze na klasičan način, iz četiri izvora: komercijalna delatnost, dobročiniteljstvo (mecene, filantropi, volontiranje), lokalne samouprave, javni fondovi. Kategorija javnih fondova uključuje i lutriju Engleske. Sada, time bi se priključili izvori iz poreske politike, novih ideja lokalnih samouprava i novih digitalnih načina stvaranja budžeta putem novih tehnologija.
Ovu vrstu socijalnog investiranja Englezi vide kao pozajmicu, odnosno pravo na udeo u javnom dobru. Ideja je pionirski razvijana u razvoju javnih servisa, društvenoj reintegraciji prekršitelja zakona, podsticanju na veću posećenost školskih programa. Konkretna inicijacija, pak, došla je iz fondova onovanih da pomognu porodicama muzičara kupovinu instrumenata. Oni su prerasli u fondove koji omogućavaju ljudima da finansiraju umetnost. Mala kreativna preduzeća i kulturni poduhvati tako su postali deo ekonomski održivog biznisa. Navodi se primer pozorišta Lajv iz Njukasla kom je pomognuto sa 260.000 funti da postane partner gastro-paba iz komšiluka, sa programom za pisce. Sada dele godišnju dobit od 110.000 funti. Takođe, primer je Jorkširski park skulptura kojem je pomognuto sa 251.000 funti da izgradi parking za automobile koji sada naplaćuju za svoje potrebe.
O-kej, jasno je. Britanci svojim neprikosnovenim utilitarizmom sve uspevaju da pretvore u biznis. Ali, treba obratiti pažnju na činjenicu da svaki pojedinac, pa i institucija mogu da doprinesu kvalitetu života u lokalnoj zajednici. Otud i ona čuvena priča da u Londonu ljudi imaju svoje klupe na koje može da sedne svako.
I. Burić