INTERVJU: FELICITUS OKOKO, UMETNICA I AKTIVISTKINJA IZ KENIJE: „Moje ime znači sreća, ali borba je moja stvarnost“

Kenija je poznata kao mlada zemlja, dve trećine stanovništva od gotovo 50 miliona su ljudi do 35 godina starosti. Ali, kao i ovde, veoma su uzdrmani neprihvatanjem vodećih struktura, pa i starijih generacija, zbog kojih često protestvuju, u želji za smenom i promenom politike. 

Umetnost i aktivizam u kulturnim krugovima Najrobija, gotovo je nemoguće razdvojiti. Susret sa Felicitus, ili Feli, kako voli da je zovu, dogodio se u okviru godišnje sednice Akademskog saveta Ujedinjenih nacija u Najrobiju, posvećene saradnji u pogledu globalnih izazova kao što su humanitarne i klimatske krize. 

Poznata po svom pisanju o ženskoj perspektivi u kenijskom društvu, Feli je nastupila kao autorka podkasta i jedna od učesnica projekta „Kenija za Belem“, vožnji biciklom od srca Afrike do obala Amazona, sa kampanjom posvećenom borbi za klimatsku pravdu, bolje ekonomske uslove i političko vodstvo.

Kako bi se ti predstavila? 

- Ja sam aktivistkinja za rodnu i klimatsku pravdu. Biram da se identifikujem kao aktivistkinja zbog onoga šta to znači u građanskom prostoru: previše smela, previše glasna, previše emotivna i nekonvencionalna. Jer, to sam ja. Nije bitno koja je tema - klima, zdravlje, zapošljavanje, politika... Strastveno želim da pomognem ljudima da postanu smeliji, da progovore i da se zalažu za sebe. Većinu onoga što radim i sama živim. Sve lekcije i znanje za to stičem usput. Otkrila sam da je aktivizam bio u meni i pre nego što sam znala šta je to.

Spremaš se za biciklističku turneju „Kenija za Belem“. Možeš li opisati svoju ličnu naklonost prema tom projektu?

- Cilj je da pređemo 15.500 km, 12.000 km kopnom na našim biciklima i 3.500 km preko Atlantika. Ovo putovanje bi trajalo manje od dva 2 meseca kada bi se radilo samo o vožnji bicikla, ali mi želimo da uradimo više. Želimo da se povežemo sa zajednicama, da podelimo njihova iskustva, da se angažujemo zajedno sa njima, učimo, međusobno podučavamo i sanjamo. Želimo da stvorimo prostore gde zajednice mogu da razgovaraju o klimatskim problemima. Gde god je to moguće, razgovaraćemo o tome iz naučne perspektive, dokumentovati kako se ljudi nose sa tim i zajedno sanjati o budućnosti koju želimo. Moj sebični pokretač u ovom projektu je komunikacija sa što više zajednica. Patim za dobrim pričama i verujem u autonomiju. Verujem da prava promena mora biti iz lične potrebe i inicijative za preduzimanje akcija. Ako svaka osoba preuzme inicijativu, zajedno možemo stvoriti veći uticaj. Te priče koje budem skupila poslužiće i drugima. Ulazeći u političke pregovore, one će mi pomoći da živopisnije prikažem pogled iz ugla ljudskih prava, verodostojnije predstavim krizu u Africi i pokažem moć ljudi i njihovih zajednica.

U Keniji protesti pod nazivom „Generacija Z“ traju već godinu. Koji su njihovi ciljevi i kako ti, pred svojom generacijom, vidiš svet sa kojim se suočavaš?

- Prošle godine, kada je generacija Z izašla na ulice, to je bilo da bi odbacila zakon o finansijama iz 2024. Zakon je imao mnogo eksploatatorskih tačaka, uključujući odricanje od prava na zemlju i zakup zemlje predaka od strane vlade. Kenijska omladina nije bila mnogo uključena u politiku, ali kvalitet života je znatno opao u ovom režimu. Uvek je bilo takvih „nizbrdica“, ali ovo je bilo previše loše i prebrzo. Protest za odbacivanje zakona o finansijama zalagao se i za budžet koji bi bio manje skandalozan i iznuđivački. Mnogo ljudi je poginulo u junu 2024. Da bi se obeležila godišnjica onoga što se dogodilo prošle godine, mladi su ponovo izašli na ulice. To je podstaklo i ubistvo mladog blogera, Ojvanga, koji je bio u pritvoru. Ideja je bila zalaganje za vladu koja poštuje ljude, poštujte slobodu govora, slobodu protesta... I jednostavno poštuje ljudski život. Ali, videli ste šta se dogodilo, 16 mrtvih do kraja dana, bezbroj povređenih… Ovo nije gotovo, nastaviće se još jače.

Da li bi nazvala kenijsko društvo komplikovanim i zašto?

- Ne bih rekla da smo komplikovana zemlja. Kao i svako drugo društvo, imamo dobre i loše strane. Na moć utiče mnogo toga - kultura, religija, neokolonijalizam, odmazda na prethodna ugnjetavanja... Naši lideri trguju ideologijama, grade institucije, ali implementacija ostaje problem. Ovo se ne odnosi samo na politiku, već se odnosi i na skoro sve ostalo, zdravlje, životnu sredinu, civilno društvo... Potrebno nam je vođstvo koje se prilagođava našim potrebama i lideri kojima je dovoljno stalo da nam pomognu. Da se ​​izdignemo iznad besa, bola i da uradimo bolje.

Tvoje ime znači sreća. Kada nju osećaš?

- Nisam razmišljala o tome. Više razmišljam o bezbednosti. Imam ideju šta bi me učinilo srećnom. To da ne osećam da se svakodnevno borim da me ljudi vide, čuju, da preživim. Mislim da bi me učinila srećnom porodica koja je bezbedna, podržavajuća i stabilna. Trenutno me srećnom čine umetnost, aktivizam i mogućnost da zauzmem prostore koji deluju van domašaja.