ZELENI ELDORADO NA SEVEROZAPADU POKRAJINE
„DNEVNIK” U „BAČKOM PODUNAVLJU”, PRVOM I JEDINOM UNESCO REZERVATU BIOSFERE U SRBIJI Tamo gde Dunav šapuće hrastovima i vrbama, a čaplje lete visoko nad vodom
Svet današnjice vidi prirodu samo kao resurs, kratkoročan profit, sirovinu, ali priroda nije protivnik koga treba savladati, već saveznik na kog smo zaboravili da gledamo kroz tu ulogu.
U svetu koji sve brže okreće leđa prirodi, na severozapadu Vojvodine, tamo gde reke crtaju granice, a vetrovi donose glasove močvara, šuma i starih ritova, baštinimo „Bačko Podunavlje”, koje je proglašeno za rezervat biosfere 2017, ne iz prestiža, već iz nužne potrebe, da se setimo ko smo i gde pripadamo. Treba naglasiti i činjenicu da je „Bačko Podunavlje” samim tim postalo i deo velikog međunarodnog rezervata biosfere „Mura–Drava–Dunav”, zaštićenog područja koje ne poznaje granice ni među državama, niti između čoveka i prirode, i uživa zaštitu u pet zemalja: Sloveniji, Hrvatskoj, Austriji, Mađarskoj i Srbiji.
Usled globalnih klimatskih promena ostajemo bez vode, upozorava Biljana Latić iz JP „Vojvodina šume”
U Bačkom Monoštoru, jednom od naselja koji se nalaze u granicama Bačkog Podunavlja, dočekala nas je referentkinja za zaštićeno područje i zaštitu životne sredine u ŠU „Bački Monoštor” u JP „Vojvodina šume” Biljana Latić, koja nam je dala širu sliku o samom proglašenju prvog i jedinog UNESCO–vog rezervata biofere u Srbiji.
– Bačko Podunavlje je rezervat biosfere nacionalnog tipa, proglašen u okviru UNESCO programa „Čovek i priroda” koji promoviše koncept odr- živog razvoja – rekla je za „Dnevnik” Biljana Latić. Upravo je ovo uspostavljanje rezervata biosfere kod nas bio značajan korak ka formiranju prekograničnog rezervata biosfere „Mura – Drava – Dunav”. Bačko Podunavlje uživa zaštitu na levoj obali Dunava na 176.635 hektara, i predstavlja jednu od najvećih i najočuvanijih ritsko – močvarnih celina u gornjem toku Dunava kroz Srbiju. U njegov sastav, pored dva specijalna rezervata prirode, „Gornje Podunavlje” i „Karađorđevo”, ulaze i park prirode „Tikvara”, spomenik prirode „Šume Janković” i regionalni park „Bukinski hrastik”. Ovaj prirodni pojas prostire se kroz Grad Sombor, i još četiri opštine – Apatin, Odžake, Bač i Bačku Palanku. Kako je UNESCO potvrdio vrednosti „Bačkog Podunavlja“, ono je postalo deo Mreže rezervata biosfere, koja obuhvata 669 područja iz 120 zemalja, a koja je od ključnog značaja za ostvarivanje održive ravnoteže između zaštite biološke raznovrsnosti, očuvanja kulturnih vrednosti i socio - ekonomskog razvoja.
Vlažna staništa izuzetno su važna, jer su upravo oni poslednji rezervoari vode, čuvaju sela od poplava, a i prirodni su filteri koji prečišćavaju vode
Za razliku od specijalnih rezervata prirode koje smo do sada predstavili u okviru ekološkog serijala o zaštićenim prirodnim dobrima koje baštinimo u Vojvodini, a kojima je glavna svrha zaštita biodiverziteta i ekosistema uz ograničen pristup čoveku, rezervat biosfere nije ograđeni svet. Naprotiv. To je život čoveka u skladu prirode, u ritmu reka, godišnjih doba, uz šapate starih hrastova, „čavrljanje” ptica …. Ovo nije priča o zabrani i ograničenju. Ovo je poziv na sećanje i buđenje, jer rezervati prirode nude model održivog razvoja, pa možemo reći da je Bačko Podunavlje ruka pomirenja čoveka i prirode, podsetnik da čovek nije njen gospodar već sastavni deo nje. I upravo zato cilj rezervata biosfere nije samo zaštita biljnih i životinjskih vrsta, već i obnova narušenog balansa, jer kada izgubimo prirodu – gubimo i sebe.
– S obzirom na to da u svom sastavu ima zaštićena područja, bogatstvo i raznolikost biodi- verziteta su neizostavni deo Bačkog Podunavlja. Samo u okviru granica „Gornjeg Podunavlja” imamo oko 230 različitih vrsta ptica, oko 50 različitih vrsta sisara, više od 70 vrsta riba. Pohvalila bih se činjenicom da od prisutnih 20 vrsta vodozemaca u Srbiji, 11 ih se nalazi ovde kod nas, a od toga je nekoliko i strogo zaštićenih vrsta. Prisutno je i više od 1.000 različitih biljaka. Među pticama bih istakla simbole rezervata, strogo zaštićene vrste poput orla belorepana i crne rode. Od zaštićenih vrsta prisutne su nam čaplje, vodomari, pčelarice, belo- vrate muharice, zatim razne vrste divljih pataka i gusaka i slično. Napomenula bih da, kada radimo aktivne mere zaštite, ne delimo vrste na zaštićene i na vrste koje to nisu. Nama je sav živi svet podjednako važan, kako bismo održali taj balans u prirodi – priča naša sagovornica.
Zajedno sa Biljanom koračamo kroz tihe predele „Evrospkog Amazona”, kako je još ovaj predeo još odmila poznat, dok nas boje jeseni prate poput senki – zlatne, rđaste, bakarne... Ova idilična slika već sama po sebi pruža gotovo terapeutski mir, kao da priroda sama briše tragove svakodevnog bola i stresa, podsećajući nas u tišini kako izgleda istinska ravnoteža. Dok nam Biljana priča o sisarima koji ovde žive, uhvatim sebe da zamišljam vidru koja nam kao indikator čistote daje potvrdu da je sa vodenim staništima sve u redu, dok dabar vredno radi na stvaranju brana u komunikaciji sa starim stablima, tražeći dozvolu za njihovo rušenje. Spominje nam i divlju mačku, jazavca, slepe miševe koji pronalaze svoje mesto pod ovim nebom.
– Radimo svake godine inventar ribljeg fonda, te se možemo pohvalii činjenicom da unazad nekoliko godina nemamo potrebu za poribljavanjem. U našim vodama se nalazi veliki broj autohtonih vrsta poput smuđa, šarana, soma, kečige, mrene, štuke, a imamo i stranih, alohtonih vrsta. Prisutna nam je i kraljica reka, riba mladica, inače retka i ugrožena vrsta. Spomenula bih prisustvo i nekih reliktnih biljnih vrsta poput goorocveta, a imamo i sve vrste reliktnih orhideja poput purpurne ili močvarne orhideje – priča Latić dok obilazimo slatinsko stanište u delu rezervata Štrbac, a ona dodaje da je to stanište inače jedini izvor zakržljale peruinike u APV.
Na početku smo govorili o tome da donošenje odluke o proglašenju rezervata biosfere nije slučajna, već je deo šireg sporazuma koji se tiče obnove narušene razvnoteže između prirode i čoveka. Zato je saradnja sa lokalnim stanovništvom izuzetno važna, jer će kroz edukaciju, svaka naredna generacija učiti ne samo o tome kako treba da čuva prirodu, već i kako od nje mogu da žive, pre svega odnoseći se prema njoj s poštovanjem, pametno i održivo.
– Saradnja sa lokalnim stanovništvom je odlično razvijena, naročito ovde u Bačkom Monoštoru. Na samom rubu rezervata, na području „Gornjeg Podunavlja”, nalazi se osam mesnih zajednica, te su između ostalog stanovnici poslom vezani za zaštićeno područje. To je bitno zbog razvoja održivog turizma, jer se lokalno stanovništo podstiče da u njemu vide potencijal za budućnost. Tako smo u saradnji sa brojnim udruženjima u selima oformili razne turističke programe, te smo, između ostalog, kreirali nekoliko šetnih staza.
Samo jedno aktivno gnezdo crne rode
U okviru SRP „Gornje Podunavlje” radi se monitoring raznih vrsta ptica, pa tako poslednjih 15 godina upravljači prate stanje gnezda orla belorepana i crnih roda, koje su inače selice, a kojih nažalos nema mnogo. Crna roda je inače asocijalna vrsta, beži od ljudi, ne voli druženje čak ni sa pripadnicima sopstvene vrste, i jako je teško pronći njena gnezda. Biljana Latić kaže da tamo dolazi sredinom marta kada već sve olista, a gnezda su joj mala i nalaze se u dnu krošnje, te se teško pronalaze. Za sada je otkriveno svega pet gnezda, a po moniorigu koji su radili u junu, samo je jedno bilo aktivno. Radi se i monitoring pčelarice, a uključeni su i u posmatranje i analizu belovrate muharice.„Pre 15 godina smo za njih postavljali kućice i dosta njih je uništeno zubom vremena. Neke su naseljene, neke nisu, još uvek čekamo analize kako bismo znali stanje. Plan je svakako da se ponovo pokrene postavljanje novih kućica, no nekako stičem utisak da nisu baš poverljive kada su kućice u pitanju, jer je dosta kretanja po šumi, pa su u porazi za boljim lokalitetima”.
Nažalost, usled globalnih klimatskih promena, područje polako ostaje bez vode, što je uočljivo po sve suvljim barsko – močvarnim sistemima.
– Zato su pokrenuti međunarodni projekti, jer ako se nešto ne preduzme, imaćemo ozbiljan problem, ne samo što se tiče barskih i močvarnih staišta, već i što se samih šuma tiče – upozorava naša sagovornica, dodavši da su nam vlažna staništa izuzetno važna, jer su upravo oni poslenji rezervoari vode, čuvaju sela od poplava, a pritom su i prirodni filteri koji prečišćavaju vodu.
Ekoturizam, tradicionalna poljoprivreda, stari zanati, sve to polako postaje deo jednog šireg sveta koji ne mora da bira između razvoja i očuvanja. Bačko Podunavlje samim tim nije samo geografska tačka, već priča o drugoj šansi. O mogućnosti da prirodu ne gledamo samo kroz prozor automobila, već očima punih razumevanja. To je model opstanka u vremenu kada nam je sopstvena pohlepa postala najveći neprijatelj. Tamo gde Dunav šapuće hrastovima i vrbama, a čaplje lete visoko nad vodom, čovek se može ponovo setiti kako izgleda disati u skladu sa planetom. I možda, ako budemo dovoljni mudri, ovaj rezervat biosfere neće biti izuzetak – već početak nečeg većeg!