ЗЕЛЕНИ ЕЛДОРАДО НА СЕВЕРОЗАПАДУ ПОКРАЈИНЕ
„ДНЕВНИК” У „БАЧКОМ ПОДУНАВЉУ”, ПРВОМ И ЈЕДИНОМ UNESCO РЕЗЕРВАТУ БИОСФЕРЕ У СРБИЈИ Тамо где Дунав шапуће храстовима и врбама, а чапље лете високо над водом
Свет данашњице види природу само као ресурс, краткорочан профит, сировину, али природа није противник кога треба савладати, већ савезник на ког смо заборавили да гледамо кроз ту улогу.
У свету који све брже окреће леђа природи, на северозападу Војводине, тамо где реке цртају границе, а ветрови доносе гласове мочвара, шума и старих ритова, баштинимо „Бачко Подунавље”, које је проглашено за резерват биосфере 2017, не из престижа, већ из нужне потребе, да се сетимо ко смо и где припадамо. Треба нагласити и чињеницу да је „Бачко Подунавље” самим тим постало и део великог међународног резервата биосфере „Мура–Драва–Дунав”, заштићеног подручја које не познаје границе ни међу државама, нити између човека и природе, и ужива заштиту у пет земаља: Словенији, Хрватској, Аустрији, Мађарској и Србији.
Услед глобалних климатских промена остајемо без воде, упозорава Биљана Латић из ЈП „Војводина шуме”
У Бачком Моноштору, једном од насеља који се налазе у границама Бачког Подунавља, дочекала нас је референткиња за заштићено подручје и заштиту животне средине у ШУ „Бачки Моноштор” у ЈП „Војводина шуме” Биљана Латић, која нам је дала ширу слику о самом проглашењу првог и јединог UNESCO–вог резервата биофере у Србији.
– Бачко Подунавље је резерват биосфере националног типа, проглашен у оквиру UNESCO програма „Човек и природа” који промовише концепт одр- живог развоја – рекла је за „Дневник” Биљана Латић. Управо је ово успостављање резервата биосфере код нас био значајан корак ка формирању прекограничног резервата биосфере „Мура – Драва – Дунав”. Бачко Подунавље ужива заштиту на левој обали Дунава на 176.635 хектара, и представља једну од највећих и најочуванијих ритско – мочварних целина у горњем току Дунава кроз Србију. У његов састав, поред два специјална резервата природе, „Горње Подунавље” и „Карађорђево”, улазе и парк природе „Тиквара”, споменик природе „Шуме Јанковић” и регионални парк „Букински храстик”. Овај природни појас простире се кроз Град Сомбор, и још четири општине – Апатин, Оџаке, Бач и Бачку Паланку. Како је UNESCO потврдио вредности „Бачког Подунавља“, оно је постало део Мреже резервата биосфере, која обухвата 669 подручја из 120 земаља, а која је од кључног значаја за остваривање одрживе равнотеже између заштите биолошке разноврсности, очувања културних вредности и социо - економског развоја.
Влажна станишта изузетно су важна, јер су управо они последњи резервоари воде, чувају села од поплава, а и природни су филтери који пречишћавају воде
За разлику од специјалних резервата природе које смо до сада представили у оквиру еколошког серијала о заштићеним природним добрима које баштинимо у Војводини, а којима је главна сврха заштита биодиверзитета и екосистема уз ограничен приступ човеку, резерват биосфере није ограђени свет. Напротив. То је живот човека у складу природе, у ритму река, годишњих доба, уз шапате старих храстова, „чаврљање” птица …. Ово није прича о забрани и ограничењу. Ово је позив на сећање и буђење, јер резервати природе нуде модел одрживог развоја, па можемо рећи да је Бачко Подунавље рука помирења човека и природе, подсетник да човек није њен господар већ саставни део ње. И управо зато циљ резервата биосфере није само заштита биљних и животињских врста, већ и обнова нарушеног баланса, јер када изгубимо природу – губимо и себе.
– С обзиром на то да у свом саставу има заштићена подручја, богатство и разноликост биоди- верзитета су неизоставни део Бачког Подунавља. Само у оквиру граница „Горњег Подунавља” имамо око 230 различитих врста птица, око 50 различитих врста сисара, више од 70 врста риба. Похвалила бих се чињеницом да од присутних 20 врста водоземаца у Србији, 11 их се налази овде код нас, а од тога је неколико и строго заштићених врста. Присутно је и више од 1.000 различитих биљака. Међу птицама бих истакла симболе резервата, строго заштићене врсте попут орла белорепана и црне роде. Од заштићених врста присутне су нам чапље, водомари, пчеларице, бело- врате мухарице, затим разне врсте дивљих патака и гусака и слично. Напоменула бих да, када радимо активне мере заштите, не делимо врсте на заштићене и на врсте које то нису. Нама је сав живи свет подједнако важан, како бисмо одржали тај баланс у природи – прича наша саговорница.
Заједно са Биљаном корачамо кроз тихе пределе „Евроспког Амазона”, како је још овај предео још одмила познат, док нас боје јесени прате попут сенки – златне, рђасте, бакарне... Ова идилична слика већ сама по себи пружа готово терапеутски мир, као да природа сама брише трагове свакодевног бола и стреса, подсећајући нас у тишини како изгледа истинска равнотежа. Док нам Биљана прича о сисарима који овде живе, ухватим себе да замишљам видру која нам као индикатор чистоте даје потврду да је са воденим стаништима све у реду, док дабар вредно ради на стварању брана у комуникацији са старим стаблима, тражећи дозволу за њихово рушење. Спомиње нам и дивљу мачку, јазавца, слепе мишеве који проналазе своје место под овим небом.
– Радимо сваке године инвентар рибљег фонда, те се можемо похвалии чињеницом да уназад неколико година немамо потребу за порибљавањем. У нашим водама се налази велики број аутохтоних врста попут смуђа, шарана, сома, кечиге, мрене, штуке, а имамо и страних, алохтоних врста. Присутна нам је и краљица река, риба младица, иначе ретка и угрожена врста. Споменула бих присуство и неких реликтних биљних врста попут гоороцвета, а имамо и све врсте реликтних орхидеја попут пурпурне или мочварне орхидеје – прича Латић док обилазимо слатинско станиште у делу резервата Штрбац, а она додаје да је то станиште иначе једини извор закржљале перуинике у АПВ.
На почетку смо говорили о томе да доношење одлуке о проглашењу резервата биосфере није случајна, већ је део ширег споразума који се тиче обнове нарушене развнотеже између природе и човека. Зато је сарадња са локалним становништвом изузетно важна, јер ће кроз едукацију, свака наредна генерација учити не само о томе како треба да чува природу, већ и како од ње могу да живе, пре свега односећи се према њој с поштовањем, паметно и одрживо.
– Сарадња са локалним становништвом је одлично развијена, нарочито овде у Бачком Моноштору. На самом рубу резервата, на подручју „Горњег Подунавља”, налази се осам месних заједница, те су између осталог становници послом везани за заштићено подручје. То је битно због развоја одрживог туризма, јер се локално становништо подстиче да у њему виде потенцијал за будућност. Тако смо у сарадњи са бројним удружењима у селима оформили разне туристичке програме, те смо, између осталог, креирали неколико шетних стаза.
Само једно активно гнездо црне роде
У оквиру СРП „Горње Подунавље” ради се мониторинг разних врста птица, па тако последњих 15 година управљачи прате стање гнезда орла белорепана и црних рода, које су иначе селице, а којих нажалос нема много. Црна рода је иначе асоцијална врста, бежи од људи, не воли дружење чак ни са припадницима сопствене врсте, и јако је тешко пронћи њена гнезда. Биљана Латић каже да тамо долази средином марта када већ све олиста, а гнезда су јој мала и налазе се у дну крошње, те се тешко проналазе. За сада је откривено свега пет гнезда, а по мониоригу који су радили у јуну, само је једно било активно. Ради се и мониторинг пчеларице, а укључени су и у посматрање и анализу беловрате мухарице.„Пре 15 година смо за њих постављали кућице и доста њих је уништено зубом времена. Неке су насељене, неке нису, још увек чекамо анализе како бисмо знали стање. План је свакако да се поново покрене постављање нових кућица, но некако стичем утисак да нису баш поверљиве када су кућице у питању, јер је доста кретања по шуми, па су у порази за бољим локалитетима”.
Нажалост, услед глобалних климатских промена, подручје полако остаје без воде, што је уочљиво по све сувљим барско – мочварним системима.
– Зато су покренути међународни пројекти, јер ако се нешто не предузме, имаћемо озбиљан проблем, не само што се тиче барских и мочварних стаишта, већ и што се самих шума тиче – упозорава наша саговорница, додавши да су нам влажна станишта изузетно важна, јер су управо они послењи резервоари воде, чувају села од поплава, а притом су и природни филтери који пречишћавају воду.
Екотуризам, традиционална пољопривреда, стари занати, све то полако постаје део једног ширег света који не мора да бира између развоја и очувања. Бачко Подунавље самим тим није само географска тачка, већ прича о другој шанси. О могућности да природу не гледамо само кроз прозор аутомобила, већ очима пуних разумевања. То је модел опстанка у времену када нам је сопствена похлепа постала највећи непријатељ. Тамо где Дунав шапуће храстовима и врбама, а чапље лете високо над водом, човек се може поново сетити како изгледа дисати у складу са планетом. И можда, ако будемо довољни мудри, овај резерват биосфере неће бити изузетак – већ почетак нечег већег!