INTERVJU: LJILJANA HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ, KNJIŽEVNICA Svetinji je mesto u crkvi

Put knjižara ovih dana krenuo je drugi tom ovog dela, koje obuhvata period od dve hiljade godina, i prati tokove civilizacije kroz različite epohe, meridijane, kao  i dva milenijuma dugu istoriju hrišćanstva. Samom pisanju ovog obimnog prethodilo je, kako ističe autorka, višegodišnje opsežno istraživanje.

– Nekako se desilo da sam od 2003. do 2024. obišla sva mesta, osim Antiohije, u kojima je boravila ikona Bogorodica Filerimosa i gde su živeli junaci romana. Neka od njih posetila sam ponovo tokom rada na romanu.  Pročitala sa i obimnu literaturu. Svi kojima sam se obratila bili su vrlo predusretljivi i spremni da mi pomognu u istraživanju i prikupljanju građe. Kao da me je na svakoga od njih uputila sama Majka Božja. Istoričari, arhivari i istraživači sa Malte, iz Rusije i Srbije pronalazili su mi važna dokumenta. Prepisku sa njima obavljao je moj sin, koji je i prevodio dokumenta sa engleskog i ruskog. Princ Aleksandar Karađorđević dopustio mi je da dva puta obiđem dvorsku crkvu na Dedinju i vidim skrivnicu u kojoj su počivale najveće hrišćanske svetinje. Razgovarala sam i sa malteškim vitezom Antunom Sbutegom, autorom knjige Ikona vitezova. Moju molbu da se sretnemo prihvatili su arhimandrit Marko Kalanj, monah ostroški i cetinjski i Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, junaci romana. Imala sam i posebne savetnike za grčki, italijanski i ruski jezik, kojima sam se obraćala tokom rada, kako bih upotrebila pravilnu leksiku. I, naravno, molila sam se Majci Božjoj da napišem poštenu knjigu. Knjigu po Njenoj volji – kaže Ljiljana Habjanović Đurović za „Dnevnik”.

Vaš roman prati dve hiljade godina dug put ikone Bogorodica Filaremosa, koji se makar do danas završava u Crnoj Gori, gde obitava u Cetinjskom muzeju kao eksponat. Da li je ikoni mesto u muzeju?

– Kada je reč o ikoni Bogorodica Filerimosa, možemo da govorimo o pravnom aspektu ovog pitanja i o suštini ikone. Činjenica je da je država, oličena u svojoj Službi bezbednosti, ruku Svetog Jovana, česticu Časnog krsta i ikonu Bogorodica Filerimosa otela iz Manastira Ostrog. Stoga je potpuno jasno da, pravno gledano, ikona ne pripada državi Crnoj Gori, pa samim tim ni Muzeju koji je dobio od države. Umetničko delo, čak i najveće lepote i vrednosti, nosi samo tu lepotu i vrednost. Ikona nosi svetost. Čovek se divi slici ili skulpturi. Ali, pred ikonom se krsti i moli. Jer, preko ikone se dolazi do Boga. Dakle, ikona je svetinja. Umetničkim delima mesto je u muzeju. Svetinji je mesto u crkvi.

Jedno od pitanja koje postavlja Vaša junakinja Olga Borisovna glasi: Može li se boriti za pravdu bez mržnje? Ima li odgovora na ovo uistinu teško pitanje, staro koliko i ljudska civilizacija?

– Mržnja je opasna i opaka. Ona izvitoperuje i zamagljuje svest, krivotvori sliku sebe i drugoga, srozava čoveka ispod nivoa ljudskosti. Uverena sam da se može boriti za pravdu bez mržnje prema onima koji čine nepravdu. To zavisi od čovekove prirode. I od toga koliko je čovek istinski blizu Bogu. Moja Olga Borisovna svim srcem je volela Majku Božju. Ta ljubav sačuvala je od mržnje čak i prema onima koji su joj naneli zlo. Ta ljubav spasla joj je dušu. 

Jedan od romana Vašeg duhovnog ciklusa govori o Mati Angelini Branković, svetiteljki i ličnosti naše istorije koja je, boreći se za veru i narod svoj, umesto u raskoši evropskih dvorova svoj dom, crkvu i mir  izgradila u vojvođanskoj ravnici. 

– Predlog da napišem roman o despotici Angelini dao mi je blaženopočivši Mitropolit Amfilohije. Kasnije je za tu knjigu napisao predgovor u kome je glavnu junakinju nazvao Angelina Angelolika. Mnogo je poštovao tu gospu visokog rod,a koju je narod zbog njene dobrote nazvao majkom. Do tada, njena priča bila mi je nepoznata. Ali, kada sam pročitala prve podatke o njoj, shvatila sam da je zaista bila veličanstvena ličnost. Žena kakvima se divim. Časna i hrabra. Požrtvovana i mudra. Svesna da je trpljenje mera snage, a hrabrost mera vere. I da ne vredi čoveku da zadobije čitav svet ako duši svojoj naudi. Dok sam pisala knjigu o Mati Angelini, postala mi je bliska. 

Vaš roman "Svih žalosnih radost", o zemnom životu Presvete Bogorodice, ove godine beleži dve decenije od izlaska. 

– Ovim posebnim izdanjem obeležavamo dvadeset godina neprestanog doštampavanja romana "Svih žalosnih radost“. Inače, Svih žalosnih radost je naziv jedne čudotvorne ruske ikone. Ona, Presveta Majka, nama je baš to. Njoj se obraćamo kada smo nesrećni i slabi, kada su nam potrebne pomoć i uteha. Molimo se, očekujemo, nadamo se, da će nam uslišiti. Da će našu žalost pretvoriti u radost. Ali, nije čovek žalostan samo kad ga spopadnu nesreće i gubici. Žalosna je i duša željna Boga, koja ne ume da ga pronađe. I tu žalost Majka pretvara u radost. Jer, Ona nas vodi do svog Sina.