ИНТЕРВЈУ: ЉИЉАНА ХАБЈАНОВИЋ ЂУРОВИЋ, КЊИЖЕВНИЦА Светињи је место у цркви

Пут књижара ових дана кренуо је други том овог дела, које обухвата период од две хиљаде година, и прати токове цивилизације кроз различите епохе, меридијане, као  и два миленијума дугу историју хришћанства. Самом писању овог обимног претходило је, како истиче ауторка, вишегодишње опсежно истраживање.

– Некако се десило да сам од 2003. до 2024. обишла сва места, осим Антиохије, у којима је боравила икона Богородица Филеримоса и где су живели јунаци романа. Нека од њих посетила сам поново током рада на роману.  Прочитала са и обимну литературу. Сви којима сам се обратила били су врло предусретљиви и спремни да ми помогну у истраживању и прикупљању грађе. Као да ме је на свакога од њих упутила сама Мајка Божја. Историчари, архивари и истраживачи са Малте, из Русије и Србије проналазили су ми важна документа. Преписку са њима обављао је мој син, који је и преводио документа са енглеског и руског. Принц Александар Карађорђевић допустио ми је да два пута обиђем дворску цркву на Дедињу и видим скривницу у којој су почивале највеће хришћанске светиње. Разговарала сам и са малтешким витезом Антуном Сбутегом, аутором књиге Икона витезова. Моју молбу да се сретнемо прихватили су архимандрит Марко Калањ, монах острошки и цетињски и Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, јунаци романа. Имала сам и посебне саветнике за грчки, италијански и руски језик, којима сам се обраћала током рада, како бих употребила правилну лексику. И, наравно, молила сам се Мајци Божјој да напишем поштену књигу. Књигу по Њеној вољи – каже Љиљана Хабјановић Ђуровић за „Дневник”.

Ваш роман прати две хиљаде година дуг пут иконе Богородица Филаремоса, који се макар до данас завршава у Црној Гори, где обитава у Цетињском музеју као експонат. Да ли је икони место у музeју?

– Када је реч о икони Богородица Филеримоса, можемо да говоримо о правном аспекту овог питања и о суштини иконе. Чињеница је да је држава, оличена у својој Служби безбедности, руку Светог Јована, честицу Часног крста и икону Богородица Филеримоса отела из Манастира Острог. Стога је потпуно јасно да, правно гледано, икона не припада држави Црној Гори, па самим тим ни Музеју који је добио од државе. Уметничко дело, чак и највеће лепоте и вредности, носи само ту лепоту и вредност. Икона носи светост. Човек се диви слици или скулптури. Али, пред иконом се крсти и моли. Јер, преко иконе се долази до Бога. Дакле, икона је светиња. Уметничким делима место је у музеју. Светињи је место у цркви.

Jедно од питања које поставља Ваша јунакиња Олга Борисовна гласи: Може ли се борити за правду без мржње? Има ли одговора на ово уистину тешко питање, старо колико и људска цивилизација?

– Мржња је опасна и опака. Она извитоперује и замагљује свест, кривотвори слику себе и другога, срозава човека испод нивоа људскости. Уверена сам да се може борити за правду без мржње према онима који чине неправду. То зависи од човекове природе. И од тога колико је човек истински близу Богу. Моја Олга Борисовна свим срцем је волела Мајку Божју. Та љубав сачувала је од мржње чак и према онима који су јој нанели зло. Та љубав спасла јој је душу. 

Један од романа Вашег духовног циклуса говори о Мати Ангелини Бранковић, светитељки и личности наше историје која је, борећи се за веру и народ свој, уместо у раскоши европских дворова свој дом, цркву и мир  изградила у војвођанској равници. 

– Предлог да напишем роман о деспотици Ангелини дао ми је блаженопочивши Митрополит Амфилохије. Касније је за ту књигу написао предговор у коме је главну јунакињу назвао Ангелина Ангелолика. Много је поштовао ту госпу високог род,а коју је народ због њене доброте назвао мајком. До тада, њена прича била ми је непозната. Али, када сам прочитала прве податке о њој, схватила сам да је заиста била величанствена личност. Жена каквима се дивим. Часна и храбра. Пожртвована и мудра. Свесна да је трпљење мера снаге, а храброст мера вере. И да не вреди човеку да задобије читав свет ако души својој науди. Док сам писала књигу о Мати Ангелини, постала ми је блиска. 

Ваш роман "Свих жалосних радост", о земном животу Пресвете Богородице, ове године бележи две деценије од изласка. 

– Овим посебним издањем обележавамо двадесет година непрестаног доштампавања романа "Свих жалосних радост“. Иначе, Свих жалосних радост је назив једне чудотворне руске иконе. Она, Пресвета Мајка, нама је баш то. Њој се обраћамо када смо несрећни и слаби, када су нам потребне помоћ и утеха. Молимо се, очекујемо, надамо се, да ће нам услишити. Да ће нашу жалост претворити у радост. Али, није човек жалостан само кад га спопадну несреће и губици. Жалосна је и душа жељна Бога, која не уме да га пронађе. И ту жалост Мајка претвара у радост. Јер, Она нас води до свог Сина.