Varadi: Istorija svakodnevnog života

moj deda branio Srbe koji su u jednoj bečkerečkoj kafani naručivali srpske pesme i uzvikivali „živeo kralj Petar“, a posle se pravdali da su nazdravljali nekom Peri među njima, zatim kada je moj otac 1946. branio Mađare u Novoj Crnji koji su u nekoj birtiji lumpovali pevajući mađarske pesme i konačno kada sam ja 1971. branio Šandora Rožu i Miroslava Mandića optuženih za uznemiravanje javnosti zbog tekstova u časopisu „Uj simposion“. Obrasci odbrane, kao i obrasci tužilaštva, imali su dosta velike sličnosti, a proteklo je šezdeset godina.

Ove primere iz advokatske prakse navodi akademik Tibor Varadi, ugledni pravnik i univerzitetski profesor, ekspert međunarodnog privatnog prava, koji je nedavno objavio knjigu dokumentarističke proze „Spisi i ljudi“, u izdanju „Akademske knjige“. Knjiga je nastala zahvaljujući sačuvanoj ogromnoj arhivskoj građi advokatske kancelarije Varadi iz Bečkereka, današnjeg Zrenjanina, koja je delovala više od sto godina. Adokatsku praksu započeo je 1893. deda našeg sagovornika Imre Varadi (1867-1959), nastavio je otac Jožef Varadi (1912–1988), a i samog Tibora Varadija početak pravničke karijere vezuje za ovu kancelariju.

– Sačuvana građa sama po sebi je nešto izuzetno, ali ne zato što nije bilo sličnih advokatskih kancelarija, nego zato što bar u Vojvodini nema drugih primera da su u periodu od preko sto godina sačuvani svi spisi – otkriva Tibor Varadi za „Dnevnik”. –- Sticajem okolnosti profesija se u porodici produžila, s druge strane i tata i deda su imali uvreženu naviku da se ništa ne baca, a Zrenjanin nije baš tako veliki grad pa da je u bivše štale i garaže sve to moglo da se smesti. Ja sam imao prilično dinamičan profesionalni život, kada sam 1963. došao u Novi Sad imao sam i književne ambicije, bio sam u redakciji “Uj simposiona”, napisao sam i nekoliko beletrističkih knjiga, ali je izazov pravničke profesije bio jači. Sada u penziji pokušavam da se ponovo ušunjam nazad i ne vidim idealnijeg puta nego da to učinim uz pomoć ove arhive, gde su neke priče, i bez dodavanja bilo čega, književnost po sebi.

* Od naizgled suvoparnih pravnih spisa stvorili ste priče pune raznovrsnih događaja, ljudskih sudbina koje zaista mogu da se čitaju kao pripovetke...

– Znamo kroz istoriju ko su bili pobednici, a ko gubitnici, ali te male priče svakodnevnog života, koje nisu bile deo istorijskih udžbenika, ni predmet studija, bile su mi posebno zanimljive. Šta je bilo na pijacama za vreme fašističke okupacije ili posle rata: recimo, ako je neko kupio zeca i pojeo ga, mogao je biti optužen ako nije vratio kožu narodnooslobodilačkom odboru, jer je bila nestašica svega. Takva je i priča s kojom počinje knjiga, kada jedna nadničarka Mađarica 1944. traži satisfakciju jer je vlasnik kuće, Nemac, nazvao kurvom. To su dani kada nestaje nemačka vlast, već su na putu partizani, Rusi, svuda je napetost, sve vri, svi su nervozni, plaše se, a ovi ljudi potpuno su pokriveni svojim malim emocijama i za njih nema tog trenutka ničeg važnijeg od te prijave za uvredu časti. Čovek kada to čita ne može a da ne razmišlja do koje mere su ponekad ljudi u svojim sitnim nesavršenostima zaštićeni od istorije uspeli da prežive istorijske talase, barem dok ih ta istorija baš grubo ne zakači. Sve činjenice iz spisa sam ostavio netaknute jedino sam dodavao neke refleksije i svoje uspomene.

* Tokom proteklih stotinak godina smenjivali su se različiti svetovi, društvena uređenja, režimi i druge istorijske turbulencije, menjali se nazivi zemlje, imena vašeg rodnog grada, a vi u knjizi kažete da se često ispostavlja da se nastavljaju iste šeme ponašanja.

– To je zaista bilo otkrovenje da se neki obrasci ponašanja ponavljaju. Iako sam znao istoriju prava, porodičnu istoriju, recimo nisam znao za lažne razvode u Drugom svetskom ratu. Žene, Srpkinje, Mađarice, Nemice masovno su se razvodile od muževa Jevreja. Tu je advokatska kancelarija imala nešto pozitivno, jer se stranke obraćaju advokatu sa mnogo više poverenja, tako da ja vidim da je razvod lažni, a iz sudskih spisa se to ne vidi. Potpuno isti pravni obrasci za lažne razvode se ponavljaju posle rata kada žene beže od muževa Nemaca. Neki obrasci, iracionalnosti, nelogičnosti su trajne i ponavljaju se.

* Od bogate arhivske građe vi ste se pozabavili predmetima koje nose neki pečat istorije. Do kakvih saznanja ste došli?

– Arhiva ima oko 30 000 predmeta, a ja sam pregledao oko 5- 6 hiljada i izabrao nekoliko stotina tražeći one na kojima osećam pečat istorije. Najzanimljiviji su mi bili predmeti koji su vezani za ratno vreme, jer se tada osećaju te uskovitlane strasti. Na primer, seljaci koji su se 1947. na igranci u okolini Novog Bečeja dogovorili da će da obore sovjetsku vlast u Mađarskoj, to bi u iole normalnim vremenima bio vic, za neke dobar, za neke loš, ali ne više od toga, ali tada je to bila zavera i oni su dobili ozbiljne kazne. Da se to desilo godinu dana kasnije kada je Tito prekinuo sa Sovjetskim Savezom, možda bi čak bili heroji, a suština je da su se oni samo pravili važni pred devojkama. I to je na neki način istorija.

Znam iz porodičnih priča da je deda za vreme Prvog svetskog rata puno branio Srbe od interniranja, našao samo dva slučaja, ali sam siguran da ih ima mnogo više. No, činjenica je da nisam do sada naišao ni na jedan krupan predmet, tipa suđenja Draži Mihajloviću. Ali za mene to ima i dodatnu zanimljivost, jer ovi drugi su bliži svakodnevnom životu i dobar pokazatelj prilika. Nisu važni zbog tih ličnosti, nego pokazuju neku pojavu, vrstu ponašanja, odnos prema stvarnosti ili negiranje stvarnosti, svakodnevnu istoriju. Pravna praksa ponekad prikriva, a ponekad otkriva stvarni život. To je tako, od sitnih predmeta do sporova pred Haškim tribunalom ima nekih sličnosti, mada i, naravno, dramatičnih razlika.

* U priče iz ove advokatske arhive ubacivali ste i odlomke iz dnevnika vašeg dede koji su takođe autentični zapisi iz tog vremena. U kom periodu je nastajao dnevnik?

– Deda je vodio beleške celog života, ali je 1943. počeo da piše dnevnik svaki dan, šteta što nije ranije, jer mu je život tada bio još intenzivniji, ali je pisao posle po sećanjima i o tom periodu. Ja sam na mađarskom izdao dva toma njegovog dnevnika, sećanja do Drugog svetskog rata, a zatim dnevnik gde su posebno zanimljivi baš ti ratni zapisi.

* Posvetili ste pažnju i brojnim pričama koje se odnose na nacionalni identitet koji je nekad određivao sudbinu ili upotrebu jezika.

– Između dva rata u Srbiji postojao je propis koji je bio pominjan kao „analiza imena“. Suština propisa bila je u tome da ne može pohađati manjinsku školu dete iz čijeg prezimena ne sledi da pripada toj manjini. Mnogi ljudi sa nemačkim prezimenima dolazili su u situaciju da im se oduzme imovina pa su morali da dokazuju da nisu Nemci. Zabeležio sam tako slučaj jedne Mađarice, sa nemačkim prezimenom, koja je nastojala da dokaže da nije Nemica, da joj ne bi zaplenili imovinu. Kako dokazati da neko nije Nemac, korišćene su izjave susede ili ono najbizarnije u kojoj su bakalnici kupovali, zato što su Nemci tokom okupacije imali privilegovane bakalnice, a ako su kupovali u drugoj, onda nisu Nemci. Sad je to smešno, a nekad je od toga zavisilo da li ćete zadrži kuću. U Bečkereku je dugi niz godina postojala mađarska, srpska i nemačka zajednica i većina njegovih žitelja je govorila sva tri jezika. Ovo je i jezička studija, a te promene službenog jezika su bile vrlo zanimljive. Višejezičnost sam uvek doživljavao kao blagodet, to što sam odrastao u okruženju tri jezika, u mojoj generaciji je poznavanje sva tri jezika još bilo dosta često. Ne želim da se sve ponovi iz prošlosti, ali ovo mi je žao što se izgubilo.

Nina Popov

I u Bečkereku sve prštalo od dvoboja

* Da li ćete nastaviti istraživanje te građe i o čemu još planirate da pišete?

– Našao sam zapisnike o dvobojima koji su bili česti krajem 19. i početkom 20.veka u celoj Austrougarskoj monarhiji, Francuskoj, Rusiji. U Zrenjaninu je nedeljno bilo po nekoliko dvoboja, što vidim iz dedine arhive, ali ne advokatske, on je te papire sklanjao ili zato što je bio učesnik ili pomoćnik nekog od učesnika, a bili su i posebni sudovi časti koji su odlučivali da li je neko podoban za dvoboj. Deda je sačuvao sve te spise. Jako puno ima dvoboja zbog štampe. Najčešće je onaj koji se smatrao uvređenim ili novinar ili odgovorni urednik. Zanimljivo je i šta je to u štampi što izaziva dvoboj i ako neko izazove novinara on ne sme da kaže da neće dvoboj, jer onda ispada iz gospodskog društva. Nakon plemića, pripadnici gospodskog društva u Austrougarskoj monarhiji u to vreme su postali i intelektualci, lekari, advokati, novinari, pisci, trgovci koji su se plašili da ne ispadnu iz tog kruga. Najveći broj dvoboja se završavao bez ozbiljnih povreda i meni se čini da nisu ni hteli da povrede, jer nakon dvoboja i jedna i druga strana su dobijale legitimitet kao članovi gospodskog društva. Ko zna da li je to možda bio lakši način da se strasti smire, nego što je danas.