Варади: Историја свакодневног живота

Поређао сам једне поред других списе три различита предмета и видим на каквим таласима расположења почива, какве ослонце тражи оптужба узнемиравања јавности - 1912. када је

мој деда бранио Србе који су у једној бечкеречкој кафани наручивали српске песме и узвикивали „живео краљ Петар“, а после се правдали да су наздрављали неком Пери међу њима, затим када је мој отац 1946. бранио Мађаре у Новој Црњи који су у некој биртији лумповали певајући мађарске песме и коначно када сам ја 1971. бранио Шандора Рожу и Мирослава Мандића оптужених за узнемиравање јавности због текстова у часопису „Уј симпосион“. Обрасци одбране, као и обрасци тужилаштва, имали су доста велике сличности, а протекло је шездесет година.

Ове примере из адвокатске праксе наводи академик Тибор Варади, угледни правник и универзитетски професор, експерт међународног приватног права, који је недавно објавио књигу документаристичке прозе „Списи и људи“, у издању „Академске књиге“. Књига је настала захваљујући сачуваној огромној архивској грађи адвокатске канцеларије Варади из Бечкерека, данашњег Зрењанина, која је деловала више од сто година. Адокатску праксу започео је 1893. деда нашег саговорника Имре Варади (1867-1959), наставио је отац Јожеф Варади (1912–1988), а и самог Тибора Варадија почетак правничке каријере везује за ову канцеларију.

– Сачувана грађа сама по себи је нешто изузетно, али не зато што није било сличних адвокатских канцеларија, него зато што бар у Војводини нема других примера да су у периоду од преко сто година сачувани сви списи – открива Тибор Варади за „Дневник”. –- Стицајем околности професија се у породици продужила, с друге стране и тата и деда су имали уврежену навику да се ништа не баца, а Зрењанин није баш тако велики град па да је у бивше штале и гараже све то могло да се смести. Ја сам имао прилично динамичан професионални живот, када сам 1963. дошао у Нови Сад имао сам и књижевне амбиције, био сам у редакцији “Уј симпосиона”, написао сам и неколико белетристичких књига, али је изазов правничке професије био јачи. Сада у пензији покушавам да се поново ушуњам назад и не видим идеалнијег пута него да то учиним уз помоћ ове архиве, где су неке приче, и без додавања било чега, књижевност по себи.

* Од наизглед сувопарних правних списа створили сте приче пуне разноврсних догађаја, људских судбина које заиста могу да се читају као приповетке...

– Знамо кроз историју ко су били победници, а ко губитници, али те мале приче свакодневног живота, које нису биле део историјских уџбеника, ни предмет студија, биле су ми посебно занимљиве. Шта је било на пијацама за време фашистичке окупације или после рата: рецимо, ако је неко купио зеца и појео га, могао је бити оптужен ако није вратио кожу народноослободилачком одбору, јер је била несташица свега. Таква је и прича с којом почиње књига, када једна надничарка Мађарица 1944. тражи сатисфакцију јер је власник куће, Немац, назвао курвом. То су дани када нестаје немачка власт, већ су на путу партизани, Руси, свуда је напетост, све ври, сви су нервозни, плаше се, а ови људи потпуно су покривени својим малим емоцијама и за њих нема тог тренутка ничег важнијег од те пријаве за увреду части. Човек када то чита не може а да не размишља до које мере су понекад људи у својим ситним несавршеностима заштићени од историје успели да преживе историјске таласе, барем док их та историја баш грубо не закачи. Све чињенице из списа сам оставио нетакнуте једино сам додавао неке рефлексије и своје успомене.

* Током протеклих стотинак година смењивали су се различити светови, друштвена уређења, режими и друге историјске турбуленције, мењали се називи земље, имена вашег родног града, а ви у књизи кажете да се често испоставља да се настављају исте шеме понашања.

– То је заиста било откровење да се неки обрасци понашања понављају. Иако сам знао историју права, породичну историју, рецимо нисам знао за лажне разводе у Другом светском рату. Жене, Српкиње, Мађарице, Немице масовно су се разводиле од мужева Јевреја. Ту је адвокатска канцеларија имала нешто позитивно, јер се странке обраћају адвокату са много више поверења, тако да ја видим да је развод лажни, а из судских списа се то не види. Потпуно исти правни обрасци за лажне разводе се понављају после рата када жене беже од мужева Немаца. Неки обрасци, ирационалности, нелогичности су трајне и понављају се.

* Од богате архивске грађе ви сте се позабавили предметима које носе неки печат историје. До каквих сазнања сте дошли?

– Архива има око 30 000 предмета, а ја сам прегледао око 5- 6 хиљада и изабрао неколико стотина тражећи оне на којима осећам печат историје. Најзанимљивији су ми били предмети који су везани за ратно време, јер се тада осећају те усковитлане страсти. На пример, сељаци који су се 1947. на игранци у околини Новог Бечеја договорили да ће да оборе совјетску власт у Мађарској, то би у иоле нормалним временима био виц, за неке добар, за неке лош, али не више од тога, али тада је то била завера и они су добили озбиљне казне. Да се то десило годину дана касније када је Тито прекинуо са Совјетским Савезом, можда би чак били хероји, а суштина је да су се они само правили важни пред девојкама. И то је на неки начин историја.

Знам из породичних прича да је деда за време Првог светског рата пуно бранио Србе од интернирања, нашао само два случаја, али сам сигуран да их има много више. Но, чињеница је да нисам до сада наишао ни на један крупан предмет, типа суђења Дражи Михајловићу. Али за мене то има и додатну занимљивост, јер ови други су ближи свакодневном животу и добар показатељ прилика. Нису важни због тих личности, него показују неку појаву, врсту понашања, однос према стварности или негирање стварности, свакодневну историју. Правна пракса понекад прикрива, а понекад открива стварни живот. То је тако, од ситних предмета до спорова пред Хашким трибуналом има неких сличности, мада и, наравно, драматичних разлика.

* У приче из ове адвокатске архиве убацивали сте и одломке из дневника вашег деде који су такође аутентични записи из тог времена. У ком периоду је настајао дневник?

– Деда је водио белешке целог живота, али је 1943. почео да пише дневник сваки дан, штета што није раније, јер му је живот тада био још интензивнији, али је писао после по сећањима и о том периоду. Ја сам на мађарском издао два тома његовог дневника, сећања до Другог светског рата, а затим дневник где су посебно занимљиви баш ти ратни записи.

* Посветили сте пажњу и бројним причама које се односе на национални идентитет који је некад одређивао судбину или употребу језика.

– Између два рата у Србији постојао је пропис који је био помињан као „анализа имена“. Суштина прописа била је у томе да не може похађати мањинску школу дете из чијег презимена не следи да припада тој мањини. Многи људи са немачким презименима долазили су у ситуацију да им се одузме имовина па су морали да доказују да нису Немци. Забележио сам тако случај једне Мађарице, са немачким презименом, која је настојала да докаже да није Немица, да јој не би запленили имовину. Како доказати да неко није Немац, коришћене су изјаве суседе или оно најбизарније у којој су бакалници куповали, зато што су Немци током окупације имали привилеговане бакалнице, а ако су куповали у другој, онда нису Немци. Сад је то смешно, а некад је од тога зависило да ли ћете задржи кућу. У Бечкереку је дуги низ година постојала мађарска, српска и немачка заједница и већина његових житеља је говорила сва три језика. Ово је и језичка студија, а те промене службеног језика су биле врло занимљиве. Вишејезичност сам увек доживљавао као благодет, то што сам одрастао у окружењу три језика, у мојој генерацији је познавање сва три језика још било доста често. Не желим да се све понови из прошлости, али ово ми је жао што се изгубило.

Нина Попов

 

И у Бечкереку све прштало од двобоја

* Да ли ћете наставити истраживање те грађе и о чему још планирате да пишете?

– Нашао сам записнике о двобојима који су били чести крајем 19. и почетком 20.века у целој Аустроугарској монархији, Француској, Русији. У Зрењанину је недељно било по неколико двобоја, што видим из дедине архиве, али не адвокатске, он је те папире склањао или зато што је био учесник или помоћник неког од учесника, а били су и посебни судови части који су одлучивали да ли је неко подобан за двобој. Деда је сачувао све те списе. Јако пуно има двобоја због штампе. Најчешће је онај који се сматрао увређеним или новинар или одговорни уредник. Занимљиво је и шта је то у штампи што изазива двобој и ако неко изазове новинара он не сме да каже да неће двобој, јер онда испада из господског друштва. Након племића, припадници господског друштва у Аустроугарској монархији у то време су постали и интелектуалци, лекари, адвокати, новинари, писци, трговци који су се плашили да не испадну из тог круга. Највећи број двобоја се завршавао без озбиљних повреда и мени се чини да нису ни хтели да повреде, јер након двобоја и једна и друга страна су добијале легитимитет као чланови господског друштва. Ко зна да ли је то можда био лакши начин да се страсти смире, него што је данас.

EUR/RSD 117.9693
Најновије вести