Radišić: Ne skreći pogled na „Farmu”, gledaj u sebe

nesvesne sadržaje – kaže Vladimir Radišić, umetnik i integrativni art psihoterapeut koji živi u Novom Sadu, a radi kao vanredni profesor na Fakultetu za umetnost i dizajn u Beogradu. U radu sa studentima mu pomaže i višegodišnje iskustvo koje je stekao radeći u velikim marketinškim agencijama.

- Mi samo jednim delom živimo svesno, a većina toga unutra se odvija po psihičkom automatizmu. Caruju instikti i nagoni, zaboravljene stvari iz prošlosti, ili neke neprijatne situacije koje su gurnute pod tepih… i sve to tako zuji i bućka u stomaku kada treba da odlučimo nešto u sadašnjosti, da se često odlučimo za nešto što nije našem najboljem interesu – konstatovao je Radišić i nadovezao se: „Zato su i ljudi koji žive sopstvene velike snove, u smislu svojih težnji, retki. Svaki čovek živi svoje snove, ali su to često košmari…

Ulazak u sebe možemo uporediti sa ulaskom u pećinu, tamo čovek postaje heroj. Figurativno rečeno, iza aždaja u pećini je ono neprolazno blago, celina i mudriji deo nas, koji je primenljiv na svaku situaciju.

- Takav čovek više ne traži da mu neki spoljašnji autoritet kaže šta je dobro za njega, on zna i dela, i ispada dobro. Svako zna šta je dobro za njega, jedino što je to zatrpano iza razinh strahova i uslovljenosti. Kada čovek uspostavi taj autentični kontakt sa sobom, on ga se seća i uvek mu je dostupan. To je neprekinuti kontakt sa božanskim u nama – rekao nam je Radišić.

Naš sagovornik Vladimir Radišić osim što predaje na fakultetu, radi i kao integrativni art psihoterapeut. U poslednje vreme izučava šamanizam, jer ga interesuje ta vrsta ljudskog iskustva za koju smatra da je nastariji vid psihoterapije. Upitali smo ga šta znači raditi na sebi: jer to mnogi različito shvataju, za neke je to čitanje dobre literature, za druge odlazak u teretanu ili ugradnja silikona.

- Rad na sebi je uvek subjektivna stvar i vrlo je individualan. Za većinu je to beg iz nemaštine i razne strategije izlaska iz toga. Ljudi uvek rade najbolje kako znaju. Svi. Mi živimo u relativno siromašnoj zemlji i nekome rad na sebi znači prikupljanje i pokazivanje statusnih simbola - sredstava koji nas sav glas viču „vidi, nisam siromašan”.  Tako je isto i sa seksualnim atributima. Neki se tome podsmevaju, ali iz perspektive te osobe to je ozbiljna strtegija preživljavanja – predočio nam je Radišić i dodao: „Pravi rad na sebi, ostvarenje sebe, dolazi kada su zadovoljene osnovne potrebe kao što je krov nad glavom i hrana na stolu, sigurnost posla i imovine, tela. Kada nismo ugroženi na ovim poljima, tek onda može da se ide i dalje. Prijateljstva, ljubav seksualna intimnost - sve forme pripadanja se razvijaju i rastu. Prirodno samopouzdanje dolazi posle samo od sebe, ne kao karikirano nadomeštanje unutrašnje bede, i čovek poštuje sebe i druge oko sebe, smatrajući ih suštinski istim iako su potpuno drugačiji. Na kraju ostaje onaj beskonačni prostor rasta u spontanosti, radovanju, rešavanju izazova, prihvatanju svega, stvaranju. U suštini, rad na sebi ustvari znači jednostavno upoznati samog sebe”.

Prema rečima našeg sagovornika pitanje „ko sam ja” nije nimalo banalno, jer ko je taj koji stoji iza našeg imena, iza posla koji radimo, iza pripadnosti ovom ili onom, iza osećanja i misli? Ko u tebi stoji iza svega što se u životu menja? Poistovećivanje sa ulogama nas automatski ograničava (zna se šta ne priliči jednom profesoru, ili domaćici) i tu vrstu samonametnute robije duh ne podnosi, on u sebi sadržava sve to i sve ostalo, i prevazilazi i obuhvata sve. Finalno osećanje da si To, da ti je to prava priroda su slatki plodovi rada na sebi.

- Zapravo svi putevi spoznaje ko smo to mi vode u srce. Da se ne lažemo, taj put je najteži i najuzbudljiviji - sav taj dugi put duhovnosti je dugačak 30 cm - od glave do srca. Mi se svi plašimo onoga što je u nama, jer se većina ljudi ne oseća dobro i o sebi ne misli dobro, pa zahtev da pogledaju u sebe mogu da dožive kao uvredu već povređenog. Plašimo se svojih osećanja, jer su nekad razorna: možda smo besni, ili tužni, ili očajni, pa rado skrenemo pogled na nešto drugo – u „Farmu” ili „Velikog brata”, pre nego u sebe, jer tu boli. I onda tamo nailazimo na jeftino zadovoljstvo osuđivanja i privremeno rasterećenje unutrašnje tenzije jer „mi” nismo kao „oni” -  istakao je Radišić.

Rad na sebi je smanjenje patnje. Većina patnje je zapravo samoskrivljena patnja. Zato je važna i drevna uloga lekara duše, prema mišljenju našeg sagovornika, jer nam on otvara taj „sveti prostor” da dođemo u kontakt sa svojim srcem -naročito onda kada nas boli - da kroz dubok proces ličnog rada oslobodimo sebe straha, oprostimo drugima i sebi, i krenemo svojim putem. Ono što je bilo rasuto da bude sastavljeno. Isceljivanje, kao proces obnove celine.

- Rad na sebi znači i oslobađanje od zabrana koje su dolazile spolja, a onda smo ih ugradili u sebe. Tako da taj skup autocenzura dovodi do toga da sužavamo naše potencijale i živimo mnogo manje nego ono za šta smo rođeni – istakao je Vladimir i nastavio: „Za mene rad na sebi suštinski znači upoznavanje sopstvenog srca i njegovih mogućnosti. Da bismo došli do toga i imali moć koju nam srce daje, moramo da prođemo mukotrpan put kroz sve one slojeve koji ga zamračuju, koji su teški, mučni... Taj put razvoja ustvari nikada nema kraja, jer je svest beskonačna, ali taj težak put posle određenog vremena postane svetao i sladak. Tada se dođe do toga da se više i ne radi o tebi, o pojedincu, pa to stečeno počne da služi i drugim ljudima, i u takvom služenju se onda nalazi najveća radost – naglasio je Radišić.

Da bi se bavio psihoterapijom, sam terapeut mora da prođe proces sopstvene analize, to podrazumeva najmanje 450 sati takvog rada sa mentorom… Nema bežanja od sebe, jer gde god da se ode uvek se sretnemo sa sobom kao u Kavafijevoj pesmi „Grad“.

- Kad smo kod Kavafija, meni je Kavafijeva „Itaka“ dobar primer, u pesmi se putniku sugeriše da to putovanje na Itaku bude dugo, i da na Itaku po mogućnosti stigne star, a da na putu obiđe sva mesta, nepoznate luke i gradove, učenja, da kupi čulnih mirisa, što više mirisa… I kada stigne na svoje odredište, da se ne razočara jer verovatno će sama Itaka biti siromašna, ali mu je darovala to putovanje koje ga je učinilo bogatim. Mi smo svi na životnom putovanju ka Itaci – konstatovao je Vladimir.

Svaki put, pa i onaj najduži započinje prvim korakom, a našega sagovornika upitali smo kako započeti taj put:

- Sigurno većina čitalaca ima neke biljke u stanu. Šta im je potrebno? Svetlo, voda, dobra zemlja… Ljubav. Kao što negujemo te biljke da ne uvenu, tako isto da negujemo sebe. Za početak potrebno je vrlo malo, a to je odluka da si sebi zaista važan i da ćeš negovati sebe, bez obzira na sve- rekao je Radišić.

Mi često stavljamo sebe na poslednje mesto, preči su svi i sve, bračni partner i deca, posao. Mislimo da naše telo i naša duša može da izdrži sav taj teret koji nosimo i za sebe i za druge, i onda brzo propadamo. Poznato je uputstvo: ljubi bližnje kao samog sebe - dakle početi od sebe.

- Mi smo isto kao i biljke, i ako sami sebe ne zalijemo raznim vidovima ljubavi, ako ne počupamo korov crnih misli i uverenja, i mi ćemo početi da venemo. Odluka da sebe stavimo na prvo mesto deluje sebično, zar ne? Ljudi se libe toga – kako da stavim sebe na prvo mesto? Ali bez toga nema prave promene jer mi zapravo i ne znamo šta je sve to ljubav dok ne isprobamo na sebi - konstatuje Radišić.

Te odluke, po mišljenju našeg sagovornika, ne moraju da budu prevelike. Možemo da se odlučimo za zdraviju hranu, da sami sebi lepo serviramo jelo, ali i da kažemo „ne” onda kad je potrebno i bez osećanja krivice.

- Sve to dolazi iz odluke da sam sebi važan i da želim sebi dobro… A kada se nakupi mentalnog korova, kao što su brige, koje nastaju kada brinemo o budućnosti, ili odlazimo u prošlost i žalimo zbog nečega… Taj „odlazak“ u budućnost ili prošlost je imaginarno, psihološko vreme, jer mi postojimo samo u sadašnjem trenutku i samo sada možemo nešto da menjamo - rekao je Radišić.

Ono što naš sagovornik preporučuje čitaocima je da obavezno imaju neku aktivnost, hobi, naročito nešto da rade rukama. Bilo kakav posvećen rad rukama je vrsta meditacije... Da svest bude zaokupljena nekom laganom radnjom, i da pažnja bude na tome neko vreme. Svako može da primeti promenu u sebi posle nekoliko sati pecanja, ili pletenja iz užitka. Ovo može svako i to nije psihoterapija u pravom smislu reči, već pre zdrava strategija da svako kvalitet života vrati u sopstvene ruke i da sreća ne zavisi od drugih, čak ni od ukućana, a naročito ne od države – rekao nam je Rdišić.

Sve to proizilazi iz duboke odluke da sebe volimo bez obzira na sve, makar kao eksperiment. Jer samo ako se dobro osećamo u svojoj koži, onda smo i prema drugima ok - prema partneru, prema deci, prijateljima, saradnicima.

- Ako čovek misli da je život dolina plača, onda je i onima u njegovoj okolini teško. Kada smo ljubazni prema sebi, opraštamo sebi greške, kada prigrlimo sebe i doživimo da smo OK bez obzira na sve okolnosti, energija nam je drugačija. Mi ustvari radeći na sebi postepeno menjamo sopstvenu energiju, od one koja je teška, puna nezadovoljstva, ljutnje, tuge, besa, ogorčenosti, zavisti pa i mržnje, čisteći tu energiju postajemo lakši. Ljudi to prepoznaju i na to se odazivaju. Taj intenzivan proces nekad traje i po nekoliko godina i nije lak, jer treba naći u sebi onaj dečiji deo koji posle svega najmanje veruje u dobro i njega prigliti, i odatle doneti novu odluku – naglasio je Radišić.

Ono što današnja medicina sve više prihvata je da nedostatak bezuslovne ljubavi dovodi do bolesti, psihičkih problema. Zato je važno da pre svega bez uslova volimo sebe i onda ćemo lako i druge, jer znamo kako.

- Probajte da budete sebi važni: ponašajte se prema sebi kao što bi prema detetu, izvedite sebe na sladoled. Najbliže srce na kom možemo da vežbamo je naše, a ono će nam odmah reći da li mu to prija ili ne prija - to znači da imamo i učitelja u sebi. Kada to jednom isprobamo, moći ćemo da primenjujemo i na drugima, jer ono što nama ne prija, ne prija ni drugima. Možda će to sve nekome izgledati prelagano i trivijalno, ali to je prvi korak, a put samoostvarenja je dugačak – istakao je Vladimir Radišić, umetnik i psihoterapeut.

Marina Jablanov Stojanović

Napravite sebi čestitku za narednu godinu

- Na edukaciji za integrativne art psihoterapeute sam naučio jednu sjajnu stvar, a to je kako da sebi napravimo čestitku za Novu godinu. Zamislite šta je to što hoćete za sledeću godinu? Uzmite jedan veći (hamer) papir i pronađite fotografije koje vam se sviđaju, a koje izgledaju kao vaš život onda kad su vam te želje ispunjene. I kako se osećate. Slike možete naći u časopisima ili na internetu. Slike koje smo odabrali nikad nisu nasumične, one odaju naš nesvesni materijal.

Napravi se kolaž od tih slika. Recimo, hoću da budem u ovakvom okruženju ili hoću da otputujemo tamo, ovako da se osećam… Bilo bi idealno da to neko stručan pogleda, da se tu ne nađe nešto što je odraz unutršnjih sabotaža, ali čak i bez toga dobro je uraditi čestitku.

Umesto odluka da ću „od ponedeljka biti na dijeti” ili „prestajem sa pušenjem” koje su mentalne i ne pale, napravite sada ovakvu čestitku. Postavite pano na mesto gde možete često da ga vidite i pustite da vaša duša komunicira sa kolažom. I Aristotel je rekao da duša misli u slikama, i ona vodi dijalog sa vizuelnim materijalom i ispod praga svesti. Govorim iz sopstvenog iskustva, ali i iz prakse – te slike se ostvaruju i to sa veoma visokim procentom, naročito ako se aktivno sklone unutrašnje prepreke. Izgleda kao magija, ali nije, to je život. Ako već gledate napolje, neka to bude nešto što vas hrani i inspiriše za život kakvog ste dostojni - poručio nam je Radišić.