Радишић: Не скрећи поглед на „Фарму”, гледај у себе

несвесне садржаје – каже Владимир Радишић, уметник и интегративни арт психотерапеут који живи у Новом Саду, а ради као ванредни професор на Факултету за уметност и дизајн у Београду. У раду са студентима му помаже и вишегодишње искуство које је стекао радећи у великим маркетиншким агенцијама.

- Ми само једним делом живимо свесно, а већина тога унутра се одвија по психичком аутоматизму. Царују инстикти и нагони, заборављене ствари из прошлости, или неке непријатне ситуације које су гурнуте под тепих… и све то тако зуји и бућка у стомаку када треба да одлучимо нешто у садашњости, да се често одлучимо за нешто што није нашем најбољем интересу – констатовао је Радишић и надовезао се: „Зато су и људи који живе сопствене велике снове, у смислу својих тежњи, ретки. Сваки човек живи своје снове, али су то често кошмари…

Улазак у себе можемо упоредити са уласком у пећину, тамо човек постаје херој. Фигуративно речено, иза аждаја у пећини је оно непролазно благо, целина и мудрији део нас, који је применљив на сваку ситуацију.

- Такав човек више не тражи да му неки спољашњи ауторитет каже шта је добро за њега, он зна и дела, и испада добро. Свако зна шта је добро за њега, једино што је то затрпано иза разинх страхова и условљености. Када човек успостави тај аутентични контакт са собом, он га се сећа и увек му је доступан. То је непрекинути контакт са божанским у нама – рекао нам је Радишић.

Наш саговорник Владимир Радишић осим што предаје на факултету, ради и као интегративни арт психотерапеут. У последње време изучава шаманизам, јер га интересује та врста људског искуства за коју сматра да је настарији вид психотерапије. Упитали смо га шта значи радити на себи: јер то многи различито схватају, за неке је то читање добре литературе, за друге одлазак у теретану или уградња силикона.

- Рад на себи је увек субјективна ствар и врло је индивидуалан. За већину је то бег из немаштине и разне стратегије изласка из тога. Људи увек раде најбоље како знају. Сви. Ми живимо у релативно сиромашној земљи и некоме рад на себи значи прикупљање и показивање статусних симбола - средстава који нас сав глас вичу „види, нисам сиромашан”.  Тако је исто и са сексуалним атрибутима. Неки се томе подсмевају, али из перспективе те особе то је озбиљна стртегија преживљавања – предочио нам је Радишић и додао: „Прави рад на себи, остварење себе, долази када су задовољене основне потребе као што је кров над главом и храна на столу, сигурност посла и имовине, тела. Када нисмо угрожени на овим пољима, тек онда може да се иде и даље. Пријатељства, љубав сексуална интимност - све форме припадања се развијају и расту. Природно самопоуздање долази после само од себе, не као карикирано надомештање унутрашње беде, и човек поштује себе и друге око себе, сматрајући их суштински истим иако су потпуно другачији. На крају остаје онај бесконачни простор раста у спонтаности, радовању, решавању изазова, прихватању свега, стварању. У суштини, рад на себи уствари значи једноставно упознати самог себе”.

Према речима нашег саговорника питање „ко сам ја” није нимало банално, јер ко је тај који стоји иза нашег имена, иза посла који радимо, иза припадности овом или оном, иза осећања и мисли? Ко у теби стоји иза свега што се у животу мења? Поистовећивање са улогама нас аутоматски ограничава (зна се шта не приличи једном професору, или домаћици) и ту врсту самонаметнуте робије дух не подноси, он у себи садржава све то и све остало, и превазилази и обухвата све. Финално осећање да си То, да ти је то права природа су слатки плодови рада на себи.

- Заправо сви путеви спознаје ко смо то ми воде у срце. Да се не лажемо, тај пут је најтежи и најузбудљивији - сав тај дуги пут духовности је дугачак 30 цм - од главе до срца. Ми се сви плашимо онога што је у нама, јер се већина људи не осећа добро и о себи не мисли добро, па захтев да погледају у себе могу да доживе као увреду већ повређеног. Плашимо се својих осећања, јер су некад разорна: можда смо бесни, или тужни, или очајни, па радо скренемо поглед на нешто друго – у „Фарму” или „Великог брата”, пре него у себе, јер ту боли. И онда тамо наилазимо на јефтино задовољство осуђивања и привремено растерећење унутрашње тензије јер „ми” нисмо као „они” -  истакао је Радишић.

Рад на себи је смањење патње. Већина патње је заправо самоскривљена патња. Зато је важна и древна улога лекара душе, према мишљењу нашег саговорника, јер нам он отвара тај „свети простор” да дођемо у контакт са својим срцем -нарочито онда када нас боли - да кроз дубок процес личног рада ослободимо себе страха, опростимо другима и себи, и кренемо својим путем. Оно што је било расуто да буде састављено. Исцељивање, као процес обнове целине.

- Рад на себи значи и ослобађање од забрана које су долазиле споља, а онда смо их уградили у себе. Тако да тај скуп аутоцензура доводи до тога да сужавамо наше потенцијале и живимо много мање него оно за шта смо рођени – истакао је Владимир и наставио: „За мене рад на себи суштински значи упознавање сопственог срца и његових могућности. Да бисмо дошли до тога и имали моћ коју нам срце даје, морамо да прођемо мукотрпан пут кроз све оне слојеве који га замрачују, који су тешки, мучни... Тај пут развоја уствари никада нема краја, јер је свест бесконачна, али тај тежак пут после одређеног времена постане светао и сладак. Тада се дође до тога да се више и не ради о теби, о појединцу, па то стечено почне да служи и другим људима, и у таквом служењу се онда налази највећа радост – нагласио је Радишић.

Да би се бавио психотерапијом, сам терапеут мора да прође процес сопствене анализе, то подразумева најмање 450 сати таквог рада са ментором… Нема бежања од себе, јер где год да се оде увек се сретнемо са собом као у Кавафијевој песми „Град“.

- Кад смо код Кавафија, мени је Кавафијева „Итака“ добар пример, у песми се путнику сугерише да то путовање на Итаку буде дуго, и да на Итаку по могућности стигне стар, а да на путу обиђе сва места, непознате луке и градове, учења, да купи чулних мириса, што више мириса… И када стигне на своје одредиште, да се не разочара јер вероватно ће сама Итака бити сиромашна, али му је даровала то путовање које га је учинило богатим. Ми смо сви на животном путовању ка Итаци – констатовао је Владимир.

Сваки пут, па и онај најдужи започиње првим кораком, а нашега саговорника упитали смо како започети тај пут:

- Сигурно већина читалаца има неке биљке у стану. Шта им је потребно? Светло, вода, добра земља… Љубав. Као што негујемо те биљке да не увену, тако исто да негујемо себе. За почетак потребно је врло мало, а то је одлука да си себи заиста важан и да ћеш неговати себе, без обзира на све- рекао је Радишић.

Ми често стављамо себе на последње место, пречи су сви и све, брачни партнер и деца, посао. Мислимо да наше тело и наша душа може да издржи сав тај терет који носимо и за себе и за друге, и онда брзо пропадамо. Познато је упутство: љуби ближње као самог себе - дакле почети од себе.

- Ми смо исто као и биљке, и ако сами себе не залијемо разним видовима љубави, ако не почупамо коров црних мисли и уверења, и ми ћемо почети да венемо. Одлука да себе ставимо на прво место делује себично, зар не? Људи се либе тога – како да ставим себе на прво место? Али без тога нема праве промене јер ми заправо и не знамо шта је све то љубав док не испробамо на себи - констатује Радишић.

Те одлуке, по мишљењу нашег саговорника, не морају да буду превелике. Можемо да се одлучимо за здравију храну, да сами себи лепо сервирамо јело, али и да кажемо „не” онда кад је потребно и без осећања кривице.

- Све то долази из одлуке да сам себи важан и да желим себи добро… А када се накупи менталног корова, као што су бриге, које настају када бринемо о будућности, или одлазимо у прошлост и жалимо због нечега… Тај „одлазак“ у будућност или прошлост је имагинарно, психолошко време, јер ми постојимо само у садашњем тренутку и само сада можемо нешто да мењамо - рекао је Радишић.

Оно што наш саговорник препоручује читаоцима је да обавезно имају неку активност, хоби, нарочито нешто да раде рукама. Било какав посвећен рад рукама је врста медитације... Да свест буде заокупљена неком лаганом радњом, и да пажња буде на томе неко време. Свако може да примети промену у себи после неколико сати пецања, или плетења из ужитка. Ово може свако и то није психотерапија у правом смислу речи, већ пре здрава стратегија да свако квалитет живота врати у сопствене руке и да срећа не зависи од других, чак ни од укућана, а нарочито не од државе – рекао нам је Рдишић.

Све то произилази из дубоке одлуке да себе волимо без обзира на све, макар као експеримент. Јер само ако се добро осећамо у својој кожи, онда смо и према другима ок - према партнеру, према деци, пријатељима, сарадницима.

- Ако човек мисли да је живот долина плача, онда је и онима у његовој околини тешко. Када смо љубазни према себи, опраштамо себи грешке, када пригрлимо себе и доживимо да смо ОК без обзира на све околности, енергија нам је другачија. Ми уствари радећи на себи постепено мењамо сопствену енергију, од оне која је тешка, пуна незадовољства, љутње, туге, беса, огорчености, зависти па и мржње, чистећи ту енергију постајемо лакши. Људи то препознају и на то се одазивају. Тај интензиван процес некад траје и по неколико година и није лак, јер треба наћи у себи онај дечији део који после свега најмање верује у добро и њега приглити, и одатле донети нову одлуку – нагласио је Радишић.

Оно што данашња медицина све више прихвата је да недостатак безусловне љубави доводи до болести, психичких проблема. Зато је важно да пре свега без услова волимо себе и онда ћемо лако и друге, јер знамо како.

- Пробајте да будете себи важни: понашајте се према себи као што би према детету, изведите себе на сладолед. Најближе срце на ком можемо да вежбамо је наше, а оно ће нам одмах рећи да ли му то прија или не прија - то значи да имамо и учитеља у себи. Када то једном испробамо, моћи ћемо да примењујемо и на другима, јер оно што нама не прија, не прија ни другима. Можда ће то све некоме изгледати прелагано и тривијално, али то је први корак, а пут самоостварења је дугачак – истакао је Владимир Радишић, уметник и психотерапеут.

Марина Јабланов Стојановић

Направите себи честитку за наредну годину

- На едукацији за интегративне арт психотерапеуте сам научио једну сјајну ствар, а то је како да себи направимо честитку за Нову годину. Замислите шта је то што хоћете за следећу годину? Узмите један већи (хамер) папир и пронађите фотографије које вам се свиђају, а које изгледају као ваш живот онда кад су вам те жеље испуњене. И како се осећате. Слике можете наћи у часописима или на интернету. Слике које смо одабрали никад нису насумичне, оне одају наш несвесни материјал.

Направи се колаж од тих слика. Рецимо, хоћу да будем у оваквом окружењу или хоћу да отпутујемо тамо, овако да се осећам… Било би идеално да то неко стручан погледа, да се ту не нађе нешто што је одраз унутршњих саботажа, али чак и без тога добро је урадити честитку.

Уместо одлука да ћу „од понедељка бити на дијети” или „престајем са пушењем” које су менталне и не пале, направите сада овакву честитку. Поставите пано на место где можете често да га видите и пустите да ваша душа комуницира са колажом. И Аристотел је рекао да душа мисли у сликама, и она води дијалог са визуелним материјалом и испод прага свести. Говорим из сопственог искуства, али и из праксе – те слике се остварују и то са веома високим процентом, нарочито ако се активно склоне унутрашње препреке. Изгледа као магија, али није, то је живот. Ако већ гледате напоље, нека то буде нешто што вас храни и инспирише за живот каквог сте достојни - поручио нам је Радишић.