Egzit na kartu više

Prema našem najvećem festivalu koji već 16 godina daje veštačko disanje gradu, često se čuju polemičke primedbe oko toga ko bi trebalo da nastupa i da li je to sve dobro ili loše za Petrovaradinsku tvrđavu. I pohvale i kritike završavaju na adresi osnivača i direktora Egzit festivala Dušana Kovačevića, koji je trenutno najtraženija osoba u Novom Sadu, kako za poslovni dogovor i komentar za medije, tako i za karte.

Koliko ljudi dnevno vam traži karte za Egzit?

- Nikad kao ove godine, ali nije da samo meni traže karte nego svim mojim kolegama, bližoj i daljoj rodbini... Traže se u Novom Sadu, Beogradu, celoj Srbiji, ali i van zemlje, to je zaista međunarodna pomama. Po toj potražnji se može videti koliko je program interesantan i očekuje se najviše posetilaca do sada.

Koliko je teško organizovati festival u zemlji gde se plaćanje ne podrazumeva, čak ni u poslu?

- Neplaćanje je očigledno stari narodni običaj koji se prenosio s kolena na koleno još od Turaka. Tom pritisku traženja karata i moja mama je bila izložena, kupila je karte i dala onima koji su je “cimali”. Ja uopšte nisam znao za to, nije htela da mi kaže, pošto zna pod kojim sam pritiskom.

Šta vam je najveći strah, najgori scenario, da li je to kiša ili nešto drugo?

- Kiša je jedna od stvari koja ume da smeta. Kad padne malo nije problem, ali 2014. godine smo imali situaciju da je sve vreme padala kiša i to ne ona letnja, nego jaka jesenja. Na svu sreću, Tvrđava je bila puna, ali je to ipak ljudima smetalo da u potpunosti uživaju. To je zaista neprijatelj broj 1 festivala. Ali ono što je meni najveći strah i prioritet broj jedan, jeste da sve prođe bezbedno i da se svi ljudi dobro zabave, ali i da se bezbedno vrate kući.

U poređenju s drugim festivalima da li je bilo mnogo nezgoda i nesreća?

- Nije zaista, ali to je i zbog programa koji ne privlači agresivnu publiku. Ljudi dolaze da bi se zabavili, smejali, družili, da bi uživali i to je takav program i magična atmosfera koja spaja ljude.

Čemu se vi najviše radujete na Egzitu?

- Mnogo toga me raduje, moj odgovor je ljudi. Najviše volim da se krećem među ljudima i da gledam njihova lica jer svi su vrlo raspoloženi i opijeni tom energijom koju nisu stvorili samo izvođači, nego je nastala njihovom interakcijom s publikom. U našem slučaju tome doprinosi i fenomenalna Petrovaradinska tvrđava koja daje taj magični ambijent zbog koga je tema ove godine “Egzit magija”. Inače volim da obiđem sve bine, i sve što se dešava na Egzitu mi je blisko na ovaj ili onaj način.

Tvrđava je dala magiju Egzitu, ali stalno se postavlja pitanje da li je i koliko to oštećuje?

- Egzit je definitivno popularisao Petrovaradinsku tvrđavu koja je pre Egzita bila zapuštena. Nije bilo ni ovog hotela ni brojnih drugih objekata, skrenuo je Egzit pažnju svetske javnosti na Tvrđavu što je važan doprinos. S druge strane, potrebno je raditi na zaštiti Petrovaradinske tvrđave i to je dugoročni projekat u kome učestvujemo i trudimo se da našu ekspertizu u EU fondovima upotrebimo i obezbedimo novac. To je proces koji je pokrenut i verujemo da će Petrovaradinska tvrđava ići putem kojim je išao Golubac i još neka područja. Inače, Zavod za zaštitu spomenika je izašao s analizom pre nekih mesec dana u kome se kaže da ne postoje oštećenja od Egzita.

Slavili ste 16 godina Egzita koji je kao i svi mi prolazio kroz razne promene, da li vam se čini da je nakon svega postalo lakše organizovati ovaj festival?

- Ceo svet je u krizi od 2008, a mi smo oduvek u krizi. Mi smo istrenirani da živimo u krizi i zato se bolje snalazimo od naših evropskih kolega koji tek sad to prolaze. Prosto to je naše permanentno stanje u kojem uspevamo da napravimo nešto lepo i to lepo dobija više na značaju kada se dešava u nekom sumornijem okruženju.

Kako će „bregzit” uticati na Egzit?

- Mi smo poručili: manite “bregzit” dođite na Egzit. Dolazi puno stranaca i ove godine. Imaćemo porast posetilaca iz inostranstva preko 30 odsto, tako da će grad to osetiti i mislim da je to jedan od glavnih doprinosa Novom Sadu.

Snežana Milanović

Ubrzani rast

Prisećam se izjave jednog Japanca na prvom Egzitu da je Novi Sad jako lep grad koji izgleda kao istorijski muzej...

- Egzit je rastao mnogo brže od turističkih kapaciteta Novog Sada. Setimo se kada nam je dolazilo 10.000 Engleza, a još nije bilo ni direktnih letova ka Beogradu. Svi su sletali u Budimpeštu, pa smo morali da organizujemo autobuse da ih prevoze. Prosto, mi smo morali da napravimo turističku strukturu oko Egzita i tako je nastao jedan turistički sektor u festivalu koji se bavi prevozom i smeštajem. Sada je to na mnogo višem nivou nego pre 10 godina, mada i dalje nemamo iste kapacitete koje recimo ima Ibica, ali uspevamo nekako da se izborimo s tim i ugostimo sve te ljude i da se oni vrate kući zadovoljni smeštajem hranom i svim onim što su čuli i videli.