Ima li osnova najavu o novom procesu osuđenima za ubistvo Đinđića?

Lider radikala Vojislav Šešelj najavio je  da će raditi na iniciranju revizije, to jest ponavljanju procesa, a tvrdi da ga je Ulemek, koga je  posetio u zatvoru, opunomoćio da ga s njegovim pravnim timom zastupa u rušenju te presude.

Advokat Momčilo Bulatović, koji je nekoliko godina branio Ulemeka u tom procesu, smatra da ima manjkavosti u prvostepenom postupku, od istrage i prikupljanja dokaza do utvrđivanja činjenica, kao i da je povređeno pravo okrivljenih na pravično suđenje. 

Inače, po ZKP-u je, kako napominje Bulatović, moguće podneti zahtev za ponavljanje pravnosnažno presuđenog postupka ako se pojave nove činjenice ili se podnesu novi dokazi koji su, sami za sebe ili u vezi s ranijim dokazima, podobni da mogu dovesti do oslobađanja lica koje je bilo osuđeno ili do njegove osude po blažem krivičnom zakonu. 

– Tvrdim da ima manjkavosti u prvostepenom postupku i uvek ću tvrditi da postoji nekoliko činjenica koje je sud nepravilno ocenio i utvrdio i ignorisao neke dokaze, ali ne znam čime je sudija motivisan da to uradi – kaže Bulatović za „Dnevnik“.

Kada je reč o činjenicama u vezi sa samim događajem, minimiziran je, ističe Bulatović, iskaz telohranitelja premijera Đinđića Milana Veruovića, koji je tvrdio da su bila tri hica, a ne dva, kao se tvrdi optužnicom i presudom.

I drugi  svedoci, ne samo Veruović koji je tragičnom prilikom bio u neposrednoj blizni premijera i teško ranjen, govorili su o tri hica i da su bili različitog intenziteta.

– Ali, ako su meci ispaljeni iz iste puške, istog kalibra i sa istog mesta, intenzitet ne može biti različit, to je i laiku jasno. Sad, zbog čega neko izbegava da prihvati da su bila tri metka, ne znam, to treba pitati one koji su donosili odluku. Drugo, svedok, tadašnji radnik obezbeđenja zgrade Vlade Srbije koji je sedeo u holu gde je službeni ulaz „pet“ ispred kojeg se, u dvorištu, sve dogodilo, tvrdio je da je dobio signal da dolazi premijer  i da je on ustao, otvorio vrata i potkajlovao ih da stoje otvorena i da je premijer, kad se pojavio na vratima, bio licem okrenut prema njemu i da je tad usledio hitac – kaže Bulatović. – Dakle, ako je Zoran Đinđić bio okrenut licem prema zgradi Vlade i ako je ulazna rana prostreline bila s njegove desne strane, metak koji ga je pogodio nikako nije mogao doći iz Ulice admirala Geprata, koja je s leve strane u odnosu na ulaz „pet“ zgrade Vlade, kao što je to utvrđeno presudom, već je mogao doći iz drugog pravca, Nemanjine ili Birčaninove ulice, odnekud iz tog pravca.

Dodaje da uzima za pravo da tvrdi da je to tačno i zbog činjenice koju su svi ignorisali, a to je da je na stepeništu u holu zgrade Vlade, kod ulaza „pet“, na drugom i trećem stepeniku, s leve strane u ćošku, postojalo oštećenje od projektila, koje je konstatovano.

– Time se niko nije bavio. Lično sam ubeđen u to da je to oštećenje napravio projektil koji je napravio i prostrelnu ranu na telu premijera Đinđića i da je, nakon što je prošao, završio u tom stepeniku. To niko nije analizirao. Drugo, kod ulaznih vrata zgrade Vlade, koja su bila otvorena, pronađen je jedan neispaljeni metak kalibra 9 milimetara, ali nikad nije utvrđeno čiji je, iz čijeg pištolja, otkud. Znači, ima milion nedoumica, ali nekome nije interes da se to raščisti. O iskazima svedoka koji su selektivno izvlačeni i selektivno im se verovalo da se potvrdi optužnica, ne treba trošiti reči – navodi Bulatović. 

Advokat kaže da ima rezerve i prema svedočenjima ljudi koji su bili bliski premijeru Đinđiću, a s tim u vezi apostrofira iskaz Čedomira Jovanovića, jednog od bivših lidera DOS-a, kad je odgovarao na pitanje o svojim kontaktima s Dušanom Spasojevićem, odnosno da li je 2001. godine, dok je Spasojević bio u zatvoru, išao da ga poseti.

Bulatoviću je nelogično to što niko iz bezbednosnih struktura koje su brinule o bezbednosti premijera nije snosio nikakvu odgovornost za propuste u radu, pa ni tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović.

– Znači, neko ne želi da se otkrije prava istina o ubistvu Zorana Đinđića. Zašto, kako, zbog čega, to ja ne znam. Lično mislim da tu ima dosta materijala, ali pitanje je da li ima volje i hrabrosti, profesionalne smelosti, i da li ne postoji nešto što limitira sve učesnike da se dozvoli ponavljanje postupka. Mislim da bi to bila apsolutno pravična i pravedna odluka – da se utvrdi prava istina – zaključuje Momčilo Bulatović.

J. Jakovljević