Има ли основа најаву о новом процесу осуђенима за убиство Ђинђића?
Може ли у догледно време уследити понављање процеса правоснажно осуђенима за убиство премијера Србије Зорана Ђинђића 12. марта 2003. године, који одавно издржавају казне затвора, а максималне четрдесетогодишње, бивши командант Јединице за специјалне операције Милорад Улемек Легија, осуђен за организовање атентата с вођом „земунског клана“, сада покојним Душаном Спасојевићем, и осуђени као извршилац Звездан Јаовновић, такође бивши припадник ЈСО-а?
Лидер радикала Војислав Шешељ најавио је да ће радити на иницирању ревизије, то јест понављању процеса, а тврди да га је Улемек, кога је посетио у затвору, опуномоћио да га с његовим правним тимом заступа у рушењу те пресуде.
Адвокат Момчило Булатовић, који је неколико година бранио Улемека у том процесу, сматра да има мањкавости у првостепеном поступку, од истраге и прикупљања доказа до утврђивања чињеница, као и да је повређено право окривљених на правично суђење.
Иначе, по ЗКП-у је, како напомиње Булатовић, могуће поднети захтев за понављање правноснажно пресуђеног поступка ако се појаве нове чињенице или се поднесу нови докази који су, сами за себе или у вези с ранијим доказима, подобни да могу довести до ослобађања лица које је било осуђено или до његове осуде по блажем кривичном закону.
– Тврдим да има мањкавости у првостепеном поступку и увек ћу тврдити да постоји неколико чињеница које је суд неправилно оценио и утврдио и игнорисао неке доказе, али не знам чиме је судија мотивисан да то уради – каже Булатовић за „Дневник“.
Када је реч о чињеницама у вези са самим догађајем, минимизиран је, истиче Булатовић, исказ телохранитеља премијера Ђинђића Милана Веруовића, који је тврдио да су била три хица, а не два, као се тврди оптужницом и пресудом.
И други сведоци, не само Веруовић који је трагичном приликом био у непосредној близни премијера и тешко рањен, говорили су о три хица и да су били различитог интензитета.
– Али, ако су меци испаљени из исте пушке, истог калибра и са истог места, интензитет не може бити различит, то је и лаику јасно. Сад, због чега неко избегава да прихвати да су била три метка, не знам, то треба питати оне који су доносили одлуку. Друго, сведок, тадашњи радник обезбеђења зграде Владе Србије који је седео у холу где је службени улаз „пет“ испред којег се, у дворишту, све догодило, тврдио је да је добио сигнал да долази премијер и да је он устао, отворио врата и поткајловао их да стоје отворена и да је премијер, кад се појавио на вратима, био лицем окренут према њему и да је тад уследио хитац – каже Булатовић. – Дакле, ако је Зоран Ђинђић био окренут лицем према згради Владе и ако је улазна рана прострелине била с његове десне стране, метак који га је погодио никако није могао доћи из Улице адмирала Гепрата, која је с леве стране у односу на улаз „пет“ зграде Владе, као што је то утврђено пресудом, већ је могао доћи из другог правца, Немањине или Бирчанинове улице, однекуд из тог правца.
Додаје да узима за право да тврди да је то тачно и због чињенице коју су сви игнорисали, а то је да је на степеништу у холу зграде Владе, код улаза „пет“, на другом и трећем степенику, с леве стране у ћошку, постојало оштећење од пројектила, које је констатовано.
– Тиме се нико није бавио. Лично сам убеђен у то да је то оштећење направио пројектил који је направио и прострелну рану на телу премијера Ђинђића и да је, након што је прошао, завршио у том степенику. То нико није анализирао. Друго, код улазних врата зграде Владе, која су била отворена, пронађен је један неиспаљени метак калибра 9 милиметара, али никад није утврђено чији је, из чијег пиштоља, откуд. Значи, има милион недоумица, али некоме није интерес да се то рашчисти. О исказима сведока који су селективно извлачени и селективно им се веровало да се потврди оптужница, не треба трошити речи – наводи Булатовић.
Адвокат каже да има резерве и према сведочењима људи који су били блиски премијеру Ђинђићу, а с тим у вези апострофира исказ Чедомира Јовановића, једног од бивших лидера ДОС-а, кад је одговарао на питање о својим контактима с Душаном Спасојевићем, односно да ли је 2001. године, док је Спасојевић био у затвору, ишао да га посети.
Булатовићу је нелогично то што нико из безбедносних структура које су бринуле о безбедности премијера није сносио никакву одговорност за пропусте у раду, па ни тадашњи министар полиције Душан Михајловић.
– Значи, неко не жели да се открије права истина о убиству Зорана Ђинђића. Зашто, како, због чега, то ја не знам. Лично мислим да ту има доста материјала, али питање је да ли има воље и храбрости, професионалне смелости, и да ли не постоји нешто што лимитира све учеснике да се дозволи понављање поступка. Мислим да би то била апсолутно правична и праведна одлука – да се утврди права истина – закључује Момчило Булатовић.
Ј. Јаковљевић