SRĐAN TIMAROV Novi Sad kao škrinja uspomena

I nije aplauze tada dobijao samo zbog toga što je odrastao i živeo u Srpskoj Atini do 25 godine, već je zaista ovdašnja publika od njegovih početaka bila zaljubljena u njegov glumački izraz, šarm, neposrednost i duhovitost. A zaljubljen je i on odvajkada u Novi Sad i Novosađane, ali i u glumu kojom je od detinjstva opčinjen i koja je njegova velika strast. Timarov je svoj zanat pekao na Akademiji umetnosti i to u klasi Radeta Markovića, čije je savete dobro upamtio, pa ga i sada često u citira u medijima.

Danas je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, a publika ga je u međuvremenu gledala u mnogim uspešnim projektima, kako televizijskim, tako i pozorišnim. Ovih dana gledamo ga u novom filmu Gorana Markovića „Delirijum tremens“ u manjoj, ali vrlo interesantnoj ulozi, koja je i bila povod da se sa Timarovim sastanemo i porazgovaramo baš ovde, u njegovom i našem Novom Sadu, na premijeri tog ostvarenja u bioskopu „Arena sinepleks“. 

Da li ste se, poput glavnog lika u filmu „Delirijum tremens“, nekada zapitali koliko je gluma zaista obgrlila vaš život? 

– Svi mi glumci smo ozbiljno zaraženi, opsednuti, zaljubljeni u glumu, iznervirani njome, ili smo njeni službenici, ali u svakom slučaju smo omađijani nečim što je teško objašnjivo. Ovaj film je to do neke mere pokušao da dočara. Goran Marković veoma dobro poznaje ovaj svet, on je dete ozbiljnih glumaca, on je taj hleb jeo i zna da se ozbiljna rana krije iza toga što neko poželi da bude glumac. To se ne dešava ni iz kakavog viška u životu, već iz nedostatka. U glumu se beži, nijedan roditelj neće detetu preporučiti da se bavi tom profesijom. Ta strast i magnetizam, prokletstvo profesije, kao što se vidi u tom filmu, je jedna vrsta zavisnosti. Možeš razne stvari zabraniti glumcu, ali samo mu nemoj zabraniti da igra. Mi često prestajemo da budemo optimisti kada je život u pitanju, ali nikada po pitanju glume. To je neka vrsta jako čudnog odnosa. To je ozbiljna veza i teško je objašnjiva. Gluma je nekada zaista jako bolna. Taj naš posao na kraju izgleda tako pompezan, a nekad glamurozan ili tako moćan, ali put glumaca je vrlo čudan i ćudljiv. Baš o toj rani ovaj film i govori. Goran govori iz sebe i iz glumaca koje poznaje. Mnogo ima svih nas tu. Nekog pomalo, nekog malo više, ali koren je uvek rana i divno je što je Goran o tome napravio takav jedan film.

Ovaj film je napravljen kao tragikomedija, posle koje ipak ostaje pomalo gorak ukus u ustima. Šta vi mislite čemu nas ovo ostvarenje uči?

– Dobri filmovi, serije, dela ili knjige čitamo na sebi svojstven način. Svako u njih učitava sebe, ako je dobro delo u pitanju. Svako se preslikava, ogleda ili pravi svoju ličnu priču, izvlači svoje lične pouke, savete, doživljava svoje katarze ili ne. Ako je film dobar vi ćete naći svoje poistovećenje sa njim. Mi ga sigurno pronalazimo. Tragi komedija je umešnost dobrog autora, reditelja. Ako dobro razmislite svi filmovi koje mi najviše volimo, držimo u našim videotekama ili kojima se često vraćamo su u svojoj biti veoma tužni. Pogotovo filmovi Gorana Markovića, a mi ih volimo jer su puni humora, a to je u stvari gorka pilula zamotana u med. Mi obožavamo humor iz takvih filmova, a zapravo naši životi su tragikomični. On je na momente i smešan i tužan i tragičan, a mi ga nekako savladavamo humorom, pogotovo u ovoj zemlji. Mislim da je najprijemčiviji žanr za publiku upravo ta tragikomedija - ozbiljna tema, ali zalivena u oblandu dobrog i zdravog humora.

Publika uglavnom najviše voli komedije, a vas smo do sada uglavnom gledali u  komičnim ulogama, koje su bile simpatične i lako dopadljive. Koliko je onda vama teško da vam publika poveruje u tome što igrate?

– Meni je najteže da ja poverujem i da mi reditelj poveruje, da dođemo do istine, ako i koliko možemo. Humor je veoma skliska i čudna stvar. Biti zdravo i dobro duhvit je jako teško. Ja ne zagovaram to da je drama veoma teška i da je to ozbiljna gluma, a da je humor nešto lagano. Naprotiv, to je opravdanje za neke koji ne umeju da budu duhoviti. Ne pričamo o tankim, plitkim i bledim humorima i štosovima, već o ozbiljno duhovitim glumcima i ljudima. To je jako komplikovana stvar i za to treba biti posebno darovit. Kada neko ima meru i ukus, a uz to na pravi način prikazuje dobar humor, to je onda neodoljivo. Ume da bude i vrhunac artizma, duha i svega. Mislim da je u ovoj zemlji i našem društvu čak obaveza ozbiljnih pozorišnih kuća da neguju predstave koje se bave dobrim humorom jer na sve strane ima jeftinog.

A da li vam je, kada se postavite u ulogu gledaoca, humor samo jedan od vidova zabave ili vas ipak tera na razmišljanje?

– Kako koji. To zavisi od kvaliteta humora, i od ukusa i dara autora. Satira je racimo sjajan žanr, duhovit, a opor. Nikada me ne zabavlja plitak, glupav humor, nema ničeg dosadnijeg od toga. Više dušu može da ti odmori i olakša kvalitetna drama nego bedan humor.

Uskoro ćemo vas gledati i u ulozi Vidoja u drugoj sezoni seriji „Senke nad Balkanom“. Kakva su vam iskustva sa snimanja i rada sa Bjelogrlićem i šta možemo očekivati od vašeg lika?

– Sa Bjelom je rad uvek inspirativan, izazovan, ambiciozan. Uvek se oseća na snimanju da se nešto važno stvara. Dragan to nosi sa sobom. Ja sam sa njim imao nezaboravna iskustva u radu i druženju i to se srećom nastavlja, što me raduje. Moj lik se osilio, napredovao, ulazi u mutne stvari i opasno društvo. Videćete kako pliva. Druga sezona je snažno dobra. Očekujte neočekivano.

Mnoge vaše kolege se u poslednje vreme udružuju i u samostalnoj produkciji rade predstave i televizijske projekte. Da imate odrešene ruke i sve uslove za realizaciju, kakav biste vi projekat voleli da radite i u kojoj formi?

– Mnogi se upuštaju u to i neki su napravili izuzetne stvari. Sreća da je tako. Ja nikada nisam stremio ka tome, ne privlači me da budem kreator svega, producent, da režiram... ne. Ja volim da glumim. Igram u raznim nezavisnim projektima, ali sam biran, izabrali su me, videli u nekoj ulozi. Mada, kada ne bih bio lenj, kao što mislim da jesam, voleo bih da napravim svoju monodramu, stend ap ili kako god već, za scenu. Znam da bi bilo dobro. A, evo, da se sad baš otisnem u maštu, kad bih imao sredstava i mogućnosti da imam idealnu glumačku podelu, voleo bih da napravimo neki dobar klasičan komad, veliki, Šekspira, Kamija...

Svoj glumački put započeli ste u Novom Sadu, u kojem ste i odrasli. Koliko se iz vaše perspektive ovaj grad promenio i da li je on i dalje za vas „mirna luka“ prepuna uspomena?

– Prevažno je bilo za mene što sam počeo u Novom Sadu, ali to je velika tema. To „moje“ vreme je bilo sjajno pozorišno vreme Novog Sada, mislim na 80-te i 90-te godine,  pa i početak dvehiljaditih. Sve se neprekidno menja i čovek se dosta rastereti kada prihvati to. Sentimentalan sam vrlo u vezi s njim. Moj Novi Sad jeste dragocena, ogromna škrinja uspomena koje su odredile moj život. Ali taj grad  je sad nešto novo, nešto drugo, što je i u redu. Kuće, zgrade, asfalti nisu bitni ako nema ljudi u njima koji ti znače. Srećom Novi Sad je i dalje pun mojih omiljenih ljudi, mojih prijatelja i to je moj grad. Moj najčešći san je da sam u svojoj kući, u ulici Vojvode Šupljikca, koje više odavno nema...

Mislite li da bi vaša karijera išla u drugom pravcu i da bi publika ostala uskraćena za vaš talenat da ste ostali u Novom Sadu?

– A kako to znati?! Naravno da bi sve bilo drugačije. Ne poznajem u sebi osećanje žaljenja da je nešto trebalo biti drugačije. Ovako je najbolje. Uživam  u glumi, volim je, okružen sam najboljima u svom poslu, ne razmišljam o karijeri, to je sve jedan veliki put na kom se srećemo kad treba. Publika koja me je zaista željna ima priliku da me vidi na mnogo mesta. Novi Sad mi je mnogo pružio, nadam se da ga ne razočaravam. Vidimo se mi sigurno još, da nešto napravimo, tu, što bi rekli „s preke strane“.

Vladimir Bijelić

foto: Vanja Fifa