И није аплаузе тада добијао само због тога што је одрастао и живео у Српској Атини до 25 године, већ је заиста овдашња публика од његових почетака била заљубљена у његов глумачки израз, шарм, непосредност и духовитост. А заљубљен је и он одвајкада у Нови Сад и Новосађане, али и у глуму којом је од детињства опчињен и која је његова велика страст. Тимаров је свој занат пекао на Академији уметности и то у класи Радета Марковића, чије је савете добро упамтио, па га и сада често у цитира у медијима.
Данас је члан Југословенског драмског позоришта у Београду, а публика га је у међувремену гледала у многим успешним пројектима, како телевизијским, тако и позоришним. Ових дана гледамо га у новом филму Горана Марковића „Делиријум тременс“ у мањој, али врло интересантној улози, која је и била повод да се са Тимаровим састанемо и поразговарамо баш овде, у његовом и нашем Новом Саду, на премијери тог остварења у биоскопу „Арена синеплекс“.
Да ли сте се, попут главног лика у филму „Делиријум тременс“, некада запитали колико је глума заиста обгрлила ваш живот?
– Сви ми глумци смо озбиљно заражени, опседнути, заљубљени у глуму, изнервирани њоме, или смо њени службеници, али у сваком случају смо омађијани нечим што је тешко објашњиво. Овај филм је то до неке мере покушао да дочара. Горан Марковић веома добро познаје овај свет, он је дете озбиљних глумаца, он је тај хлеб јео и зна да се озбиљна рана крије иза тога што неко пожели да буде глумац. То се не дешава ни из какавог вишка у животу, већ из недостатка. У глуму се бежи, ниједан родитељ неће детету препоручити да се бави том професијом. Та страст и магнетизам, проклетство професије, као што се види у том филму, је једна врста зависности. Можеш разне ствари забранити глумцу, али само му немој забранити да игра. Ми често престајемо да будемо оптимисти када је живот у питању, али никада по питању глуме. То је нека врста јако чудног односа. То је озбиљна веза и тешко је објашњива. Глума је некада заиста јако болна. Тај наш посао на крају изгледа тако помпезан, а некад гламурозан или тако моћан, али пут глумаца је врло чудан и ћудљив. Баш о тој рани овај филм и говори. Горан говори из себе и из глумаца које познаје. Много има свих нас ту. Неког помало, неког мало више, али корен је увек рана и дивно је што је Горан о томе направио такав један филм.
Овај филм је направљен као трагикомедија, после које ипак остаје помало горак укус у устима. Шта ви мислите чему нас ово остварење учи?
– Добри филмови, серије, дела или књиге читамо на себи својствен начин. Свако у њих учитава себе, ако је добро дело у питању. Свако се пресликава, огледа или прави своју личну причу, извлачи своје личне поуке, савете, доживљава своје катарзе или не. Ако је филм добар ви ћете наћи своје поистовећење са њим. Ми га сигурно проналазимо. Траги комедија је умешност доброг аутора, редитеља. Ако добро размислите сви филмови које ми највише волимо, држимо у нашим видеотекама или којима се често враћамо су у својој бити веома тужни. Поготово филмови Горана Марковића, а ми их волимо јер су пуни хумора, а то је у ствари горка пилула замотана у мед. Ми обожавамо хумор из таквих филмова, а заправо наши животи су трагикомични. Он је на моменте и смешан и тужан и трагичан, а ми га некако савладавамо хумором, поготово у овој земљи. Мислим да је најпријемчивији жанр за публику управо та трагикомедија - озбиљна тема, али заливена у обланду доброг и здравог хумора.
Публика углавном највише воли комедије, а вас смо до сада углавном гледали у комичним улогама, које су биле симпатичне и лако допадљиве. Колико је онда вама тешко да вам публика поверује у томе што играте?
– Мени је најтеже да ја поверујем и да ми редитељ поверује, да дођемо до истине, ако и колико можемо. Хумор је веома склиска и чудна ствар. Бити здраво и добро духвит је јако тешко. Ја не заговарам то да је драма веома тешка и да је то озбиљна глума, а да је хумор нешто лагано. Напротив, то је оправдање за неке који не умеју да буду духовити. Не причамо о танким, плитким и бледим хуморима и штосовима, већ о озбиљно духовитим глумцима и људима. То је јако компликована ствар и за то треба бити посебно даровит. Када неко има меру и укус, а уз то на прави начин приказује добар хумор, то је онда неодољиво. Уме да буде и врхунац артизма, духа и свега. Мислим да је у овој земљи и нашем друштву чак обавеза озбиљних позоришних кућа да негују представе које се баве добрим хумором јер на све стране има јефтиног.
А да ли вам је, када се поставите у улогу гледаоца, хумор само један од видова забаве или вас ипак тера на размишљање?
– Како који. То зависи од квалитета хумора, и од укуса и дара аутора. Сатира је рацимо сјајан жанр, духовит, а опор. Никада ме не забавља плитак, глупав хумор, нема ничег досаднијег од тога. Више душу може да ти одмори и олакша квалитетна драма него бедан хумор.
Ускоро ћемо вас гледати и у улози Видоја у другој сезони серији „Сенке над Балканом“. Каква су вам искуства са снимања и рада са Бјелогрлићем и шта можемо очекивати од вашег лика?
– Са Бјелом је рад увек инспиративан, изазован, амбициозан. Увек се осећа на снимању да се нешто важно ствара. Драган то носи са собом. Ја сам са њим имао незаборавна искуства у раду и дружењу и то се срећом наставља, што ме радује. Мој лик се осилио, напредовао, улази у мутне ствари и опасно друштво. Видећете како плива. Друга сезона је снажно добра. Очекујте неочекивано.
Многе ваше колеге се у последње време удружују и у самосталној продукцији раде представе и телевизијске пројекте. Да имате одрешене руке и све услове за реализацију, какав бисте ви пројекат волели да радите и у којој форми?
– Многи се упуштају у то и неки су направили изузетне ствари. Срећа да је тако. Ја никада нисам стремио ка томе, не привлачи ме да будем креатор свега, продуцент, да режирам... не. Ја волим да глумим. Играм у разним независним пројектима, али сам биран, изабрали су ме, видели у некој улози. Мада, када не бих био лењ, као што мислим да јесам, волео бих да направим своју монодраму, стенд ап или како год већ, за сцену. Знам да би било добро. А, ево, да се сад баш отиснем у машту, кад бих имао средстава и могућности да имам идеалну глумачку поделу, волео бих да направимо неки добар класичан комад, велики, Шекспира, Камија...
Свој глумачки пут започели сте у Новом Саду, у којем сте и одрасли. Колико се из ваше перспективе овај град променио и да ли је он и даље за вас „мирна лука“ препуна успомена?
– Преважно је било за мене што сам почео у Новом Саду, али то је велика тема. То „моје“ време је било сјајно позоришно време Новог Сада, мислим на 80-те и 90-те године, па и почетак двехиљадитих. Све се непрекидно мења и човек се доста растерети када прихвати то. Сентименталан сам врло у вези с њим. Мој Нови Сад јесте драгоцена, огромна шкриња успомена које су одредиле мој живот. Али тај град је сад нешто ново, нешто друго, што је и у реду. Куће, зграде, асфалти нису битни ако нема људи у њима који ти значе. Срећом Нови Сад је и даље пун мојих омиљених људи, мојих пријатеља и то је мој град. Мој најчешћи сан је да сам у својој кући, у улици Војводе Шупљикца, које више одавно нема...
Мислите ли да би ваша каријера ишла у другом правцу и да би публика остала ускраћена за ваш таленат да сте остали у Новом Саду?
– А како то знати?! Наравно да би све било другачије. Не познајем у себи осећање жаљења да је нешто требало бити другачије. Овако је најбоље. Уживам у глуми, волим је, окружен сам најбољима у свом послу, не размишљам о каријери, то је све један велики пут на ком се срећемо кад треба. Публика која ме је заиста жељна има прилику да ме види на много места. Нови Сад ми је много пружио, надам се да га не разочаравам. Видимо се ми сигурно још, да нешто направимо, ту, што би рекли „с преке стране“.
Владимир Бијелић
фото: Вања Фифа
