Uspon Skajvokera - grozničavi košmar kao finale tužne sage

Ironično, “Uspon Skajvokera” kao industrijski proizvod baš i ne zarađuje onoliko koliko bi se očekivalo, a svakako generiše sve više zle volje i prema novim “Zvezdanim ratovima” i prema Dizniju uopšte. Zanimljivo je da ovaj film sam po sebi i nije naročito loš (mada nije ni naročito dobar), ali takav kakav jeste uspeo je da ne samo spektakularno obesmisli celu trilogiju, već da uspešno deplasira i svaki njen deo pojedinačno.

Gledajući finale ove tužne sage, jasno je da u Dizniju nije postojala ama baš nikakva vizija priče koju su hteli da ispričaju. Reditelj Džej Džej Abrams postavio je u prvom delu relativno smislen (ako ne i naročito originalan) početak sage, da bi zatim njegov naslednik Rajan Džonson u “Poslednjem džedaju” namerno dekonstruisao svaki deo Abramsove postavke, i to često tako bez sluha da je uspeo da otuđi dobar deo fanova i napravi jedan od najkontroverznijih nastavaka “Zvezdanih ratova” ikad (svakako najomraženiji među najokorelijim fanovima).

S obzirom da je Džonson svaku postavku uvedenu u Abramsovom filmu učinio irelevantnim u svom, nije bilo veliko iznenađenje da je Abrams odlučio da uslugu što temeljnije  vrati. Na kraju ovog bizarnog prepucavanja ostala je trilogija koja je postajala besmislenija posle svakog nastavka, što se u ogromnoj meri odrazilo na potpuno neostvarene i promašene likove. Ko je zapravo Rej sem savršene heroine čije su moći neograničene? Kako je moguće da nikog ne zanima to što je Fin nekada bio truper koji se borio na drugoj strani? (I ko je on uopšte sem osobe koja sa previše entuzijazma trčkara za nezainteresovanom Rej kroz svemir i s vremena na vreme uzvikuje njeno ime?) Ko ima odgovor na ova pitanja? Dizni sigurno ne.

Mark Hamil se pokazao odličan u oba filma u kojima se pojavljuje (u dvojci je razočarani i ogorčeni pali heroj, u trojci šaljivi i smireni mentor), ali ta dva Luka Skajvokera su toliko različita da ih je teško doživeti kao istu osobu pošto ne postoji nikakav organski prelazak iz jednog stanja u drugo. Od sličnog problema pati i Oskar Ajzak koji bi kao Po Dameron možda i bio zanimljiv samo da nije u svakom od delova iz trilogije glumio potpuno različitu osobu. Na stranu činjenjica da je trilogija vrvela likovima koji nisu služili apsolutno ničemu, ili su bili nespretno uklopljeni u zaplet (Zori Blis, Džana, Rouz, Maz Kanata, Lando, Kapetan Fazma).

“Uspon Skajvokera” izgleda kao da je bolno krojen da što više liči na staru trilogiju (sličnost ostaje samo površinska) ali i da što više podilazi očekivanjima najtvrdokornijih fanova, pa se čini kao da će se svakog trenutka na filmskom platnu pojaviti neko od Diznijevih producenata, i namignuti publici za slučaj da su možda propustili neki od bezbrojnih omaža koji se smenjuju svetlosnom brzinom. Tako Čui konačno dobija medalju, Luk Skajvoker je veoma pažljiv prema svetlosnoj sablji (to što ju je bacio preko ramena u prošlom delu iznerviralo je publiku), a na kritike da lik Rej nema nikakvu karakterizaciju, ona sama u filmu u kameru govori da je niko ne poznaje.

Ipak najveći problem “Uspona Skajvokera” je što više liči na grozničavi košmar fana “Zvezdanih ratova” nego na bilo šta sa jasnom strukturom, i često ostavlja utisak kao da gledamo

jubilarnu prazničnu epizodu omiljene emisije sa uključenjima svih koji su ikad učestvovali u njoj. Likovi jurcaju kroz galaksiju od planete do planete takvom brzinom da se čini da čak ni njima nije jasno šta rade i kuda idu, a galerija bezbrojnih epizodista se vedro smejucka sa ekrana jer je izgleda postao dobar vic gostovati u ovoj franšizi.

Malo je onoga što iskupljuje ovu trilogiju promašenih prilika, i to je u najvećoj meri žal za onim što je moglo biti, pogotovo što je ovo bila jedina prilika da se nastavci snime sa junacima iz originalne trilogije (Keri Fišer umrla je pre nego što je počelo snimanje trećeg dela). Najbolji deo svakako je Kajlo Ren kog je tumačio sjajni Adam Drajver koji je iz ovog neobičnog negativca uspeo da izvuče maksimum, ponekad, čini se, i uprkos scenariju koji mu je dat. Svoju kreaciju Drajver je doveo do vrhunca u “Usponu Skajvokera” u kom tako precizno vlada svojim telom da je razlika u pokretima, držanju tela i mimici Kajlo Rena i Bena Soloa gotovo šokantna, naročito imajući u vidu relativno malo prostora koliko dobija u filmu.

Nastasja Pisarev