Fardmar: Svi smo homo sapijensi, sa istim snovima i osećanjima

počinje u Domu omladine Beograda. Fardmar je duže od decenije aktivan na tamošnjoj sceni kao autor filmova kratkog metra, dok je ovim ostvarenjem napravio iskorak i u svet dugometražnih filmova. Bio je to dugotrajan proces od snimanja kratkog filma o raskidu veze Adrijana i Hampusa, do ostvarenja koje ćemo videti na Merlinka festivalu. U fokusu je intimna, univerzalna priča o ljubavi, vezama i raskidima, sa kojom može da se poistoveti svaki gledalac. U jednoj od značajnijih uloga je i srpski glumac Nemanja Stojanović.

Imate veoma zapaženu karijeru na sceni kratkometražnog filma, sa velikim brojem nagrada. Kako i zašto ste se odlučili da se okušate u celovečernjem igranom filmu, baš sad?

- Već nekoliko godina imam cilj da snimim dugometražni igrani film, još od mog prvog kratkometražnog ostvarenja  „Zovem se ljubav” iz 2009. Kada sam počeo da radim na priči filma „Izgubljeni zauvek?“ zaista sam osetio da je to to. Da biste napravili igrani film kao nezavisni filmski autor, kao što sam ja, morate da imate pravi projekat, u koji biste uložili energiju i ljubav da ga izgurate do kraja, kao i višegodišnju podršku glumaca i čitave ekipe filma.

Film „Izgubljeni zauvek?“ zasnovan je na vašem prethodnom kratkom filmu „Nema više nas“. Kako ste došli na ideju da proširite ovu konkretnu priču i koje su razlike između ovog kratkog i igranog filma?

- Film nije baš zasnovan na ovom kratkom filmu, jer je moj cilj u početku bio da napravim dugometražni. Napisao sam scenario za „Izgubljeni zauvek?“ ali zbog nedostatka sredstava 2016. ekranizovali smo samo prvi deo. Nisam mogao da napustim tu priču i likove, pa sam posle godinu dana dobio ideju da napravimo kratki film. Nakon premijere na festivalu u Geteborgu 2018. i turneje na oko 50 festivala širom sveta, dobio sam nekoliko nagrada. Na svakom festivalu publika me je pitala: „Šta se desilo sa Adrijanom i Hampusom nakon što se Hampus iselio, da li se pomirili ili ne?“, što mi je dalo energiju da se vratim filmu i snimim i ostatak scenarija. Dobili smo investitucije i producente iz SAD pa smo uspeli da završimo i postprodukciju. Dve godine nakon premijere kratkog filma, imali smo svetsku premijeru u Geteborgu. 

Na prvi pogled priča je univerzalnog karaktera, o ljubavi i raskidu. Da li vam je bilo bitno da prikažete i nijanse veze karakteristične za gej romansu ili ste više želeli da se skoncentrišete upravo na ono univerzalno u vezi, nevezano za seksualnu orijentaciju?

- Namera mi je bila da snimim film o raskidu, ljubavi i romansi, pokušaju da nastavite život bez onoga koga volite. Hteo sam da prikažem različite faze tog procesa bez fokusa na seksualnost likova, jer su sva ta osećanja i raskidi potpuno univerzalni. Tu su i scene u kojima likovi sanjaju kako imaju decu. Samo zato što ste strejt, to ne znači nužno da je lako postati roditelj. Svi smo isti, svi imamo iste snove i osećanja. Svi smo homo sapijensi.

Priroda priče je takva da glumcima ostavlja dosta prostora za snažne dramske uloge. Šta vam je u tom smislu bilo najvažnije i kako ste pristupili glavnim likovima?

- Scenario sam pisao imajući u vidu dva glavna glumca, Bjerna Elgerda i Yonatana Andersona, koje sam upoznao radeći na drugim projektima. Obojica su sjajni glumci i osobe, ali i veoma različiti što je sjajna kombinacija za ovaj filmski par, jer su i Adrijan i Hampus različiti kao likovi. Imali smo puno vremena za probe, tako da smo na samim snimanjima već znali šta želimo da postignemo i dosta smo se zabavljali na setu. Još uvek im se divim i veoma sam zahvalan što su imali hrabrost da prenesu ove likove na veliko platno, u mnogim scenama koje su i emocionalno i fizički zahtevne. Biću ima zahvalan zauvek.

Koliko ste imali prilike da čujete utiske publike o filmu, od premijere u januaru do danas?

- Zahvaljujući „godini korone” nažalost nisam imao mnogo šansi da razgovaram sa publikom uživo. Imali smo kratku bioskopsku distribuciju u Švedskoj ove jeseni, dok je situacija bila malo lakša. Reakcije publike su bile sjajne. Bilo je i smejanja i plakanja i mislim da su skoro svi konstatovali da je ovo „film o njihovom raskidu”. Mnogi su mogli da se identifikuju sa pričom i likovima, nevezano za to da li su LGBTLJ ili strejt, stari ili mladi, što dokazuje da je ova priča univerzalna. Za mene je to i malo neobično, jer sam sve vreme mislio da sam napravio izrazito ličnu priču, ali se ispostavilo da i nije baš toliko jedinstvena (smeh). Na nekim projekcijama publika je reagovala kao da se radi o veoma ozbiljnoj drami, a negde kao o romantičnoj komediji. Drago mi je i što je publika primetila kako su scene seksa veoma realistične i hrabre zbog golotinje, ali da istovremeno one nisu tu tek tako, da se vidi seks, već daju dubinu likovima i priči. To me isto čini srećnim.

U Srbiji vašu zemlju doživljavamo kao veoma progresivnu na polju ljudskih prava i tolerancije. Koliko je razvijena LGBTLJ filmska scena u Švedskoj i koje su teme najčešće zastupljene na tom polju?

- U Švedskoj se snima veoma malo filmova na LGBTLJ teme i ne bih se usudio da to nazovem „scenom”, barem ne kada se radi o dugometražnim igranim filmovima. Nešto je bolja situacija sa kratkim metrom. Treba da učinimo mnogo više, ali teško je dobiti buyet od države za ovakve filmove. Zato sam ovaj film morao da snimim „van sistema” u sopstvenoj produkciji i sa inostranim finansijama.

Kakvi su vam budući planovi?

- Želim da snimam i dalje. Trenutno pišem za jednu TV seriju, ali takođe spremam i novi film. Možda ćete za par godina ponovo moći da vidite Adrijana i Hampusa, i još neke druge likove.

Nikola Marković