почиње у Дому омладине Београда. Фардмар је дуже од деценије активан на тамошњој сцени као аутор филмова кратког метра, док је овим остварењем направио искорак и у свет дугометражних филмова. Био је то дуготрајан процес од снимања кратког филма о раскиду везе Адријана и Хампуса, до остварења које ћемо видети на Мерлинка фестивалу. У фокусу је интимна, универзална прича о љубави, везама и раскидима, са којом може да се поистовети сваки гледалац. У једној од значајнијих улога је и српски глумац Немања Стојановић.
Имате веома запажену каријеру на сцени краткометражног филма, са великим бројем награда. Како и зашто сте се одлучили да се окушате у целовечерњем играном филму, баш сад?
- Већ неколико година имам циљ да снимим дугометражни играни филм, још од мог првог краткометражног остварења „Зовем се љубав” из 2009. Када сам почео да радим на причи филма „Изгубљени заувек?“ заиста сам осетио да је то то. Да бисте направили играни филм као независни филмски аутор, као што сам ја, морате да имате прави пројекат, у који бисте уложили енергију и љубав да га изгурате до краја, као и вишегодишњу подршку глумаца и читаве екипе филма.
Филм „Изгубљени заувек?“ заснован је на вашем претходном кратком филму „Нема више нас“. Како сте дошли на идеју да проширите ову конкретну причу и које су разлике између овог кратког и играног филма?
- Филм није баш заснован на овом кратком филму, јер је мој циљ у почетку био да направим дугометражни. Написао сам сценарио за „Изгубљени заувек?“ али због недостатка средстава 2016. екранизовали смо само први део. Нисам могао да напустим ту причу и ликове, па сам после годину дана добио идеју да направимо кратки филм. Након премијере на фестивалу у Гетеборгу 2018. и турнеје на око 50 фестивала широм света, добио сам неколико награда. На сваком фестивалу публика ме је питала: „Шта се десило са Адријаном и Хампусом након што се Хампус иселио, да ли се помирили или не?“, што ми је дало енергију да се вратим филму и снимим и остатак сценарија. Добили смо инвеституције и продуценте из САД па смо успели да завршимо и постпродукцију. Две године након премијере кратког филма, имали смо светску премијеру у Гетеборгу.
На први поглед прича је универзалног карактера, о љубави и раскиду. Да ли вам је било битно да прикажете и нијансе везе карактеристичне за геј романсу или сте више желели да се сконцентришете управо на оно универзално у вези, невезано за сексуалну оријентацију?
- Намера ми је била да снимим филм о раскиду, љубави и романси, покушају да наставите живот без онога кога волите. Хтео сам да прикажем различите фазе тог процеса без фокуса на сексуалност ликова, јер су сва та осећања и раскиди потпуно универзални. Ту су и сцене у којима ликови сањају како имају децу. Само зато што сте стрејт, то не значи нужно да је лако постати родитељ. Сви смо исти, сви имамо исте снове и осећања. Сви смо хомо сапијенси.
Природа приче је таква да глумцима оставља доста простора за снажне драмске улоге. Шта вам је у том смислу било најважније и како сте приступили главним ликовима?
- Сценарио сам писао имајући у виду два главна глумца, Бјерна Елгерда и Yонатана Андерсона, које сам упознао радећи на другим пројектима. Обојица су сјајни глумци и особе, али и веома различити што је сјајна комбинација за овај филмски пар, јер су и Адријан и Хампус различити као ликови. Имали смо пуно времена за пробе, тако да смо на самим снимањима већ знали шта желимо да постигнемо и доста смо се забављали на сету. Још увек им се дивим и веома сам захвалан што су имали храброст да пренесу ове ликове на велико платно, у многим сценама које су и емоционално и физички захтевне. Бићу има захвалан заувек.
Колико сте имали прилике да чујете утиске публике о филму, од премијере у јануару до данас?
- Захваљујући „години короне” нажалост нисам имао много шанси да разговарам са публиком уживо. Имали смо кратку биоскопску дистрибуцију у Шведској ове јесени, док је ситуација била мало лакша. Реакције публике су биле сјајне. Било је и смејања и плакања и мислим да су скоро сви констатовали да је ово „филм о њиховом раскиду”. Многи су могли да се идентификују са причом и ликовима, невезано за то да ли су ЛГБТЉ или стрејт, стари или млади, што доказује да је ова прича универзална. За мене је то и мало необично, јер сам све време мислио да сам направио изразито личну причу, али се испоставило да и није баш толико јединствена (смех). На неким пројекцијама публика је реаговала као да се ради о веома озбиљној драми, а негде као о романтичној комедији. Драго ми је и што је публика приметила како су сцене секса веома реалистичне и храбре због голотиње, али да истовремено оне нису ту тек тако, да се види секс, већ дају дубину ликовима и причи. То ме исто чини срећним.
У Србији вашу земљу доживљавамо као веома прогресивну на пољу људских права и толеранције. Колико је развијена ЛГБТЉ филмска сцена у Шведској и које су теме најчешће заступљене на том пољу?
- У Шведској се снима веома мало филмова на ЛГБТЉ теме и не бих се усудио да то назовем „сценом”, барем не када се ради о дугометражним играним филмовима. Нешто је боља ситуација са кратким метром. Треба да учинимо много више, али тешко је добити буyет од државе за овакве филмове. Зато сам овај филм морао да снимим „ван система” у сопственој продукцији и са иностраним финансијама.
Какви су вам будући планови?
- Желим да снимам и даље. Тренутно пишем за једну ТВ серију, али такође спремам и нови филм. Можда ћете за пар година поново моћи да видите Адријана и Хампуса, и још неке друге ликове.
Никола Марковић
