Ivan Meštrović: Portreti savremenica i savremenika

Autorka postavke koju čini šesnaest radova je istoričarka umetnosti Barbara Vujanović. Izložene skulpture potiču iz zbirki Muzeja Ivana Meštrovića (Split-Zagreb), Gliptoteke HAZU (Zagreb), Nacionalnog muzeja moderne umjetnosti (Zagreb) i Galerije umjetnina (Split).

Meštrović se nije ugledao na svog uzora Mikelanđela koji nije imao sklonosti ka izradi likova svojih savremenika, već se etablirao kao cenjeni majstor portreta. Najčešće je predstavljao članove svoje porodice, prijatelje, umetnike, intelektualce, političare, predstavnike domaće i međunarodne elite. Osim svojih savremenika, on će uraditi i portret Mikelanđela. Već je rečeno da mu je vrsni skulptor i slikar bio neka vrsta uzora, što mu je svakako bio izazov da predstavi i njegov lik.

Uvid u imena onih koji su mu pozirali ili koje je tokom više od pet decenija prikazao služeći se fotografijama, opisima i dokumentacijom, svedoči o bogatoj mreži kontakata koje je Meštrović imao u Jugoslaviji, Evropi i SAD. Izbor izloženih portreta savremenica i savremenika sa kojima je umetnik uspostavio blizak odnos ili određeni vid uvažavanja, bila je prilika i za evidentiranje dominantnih formalnih odrednica koje je ostvario tokom prve četiri decenije 20. veka.

Referentni radovi

Izbor autorke nema pretenziju predstavljanja celokupnog pregleda, kao ni uvida u najpoznatija dela Meštrovićevog bogatog opusa. Odabrani su referentni radovi koji ukazuju na njegove stilske preobražaje, ali i društvene, kulturne i političke veze koje je imao. Postavka ne dočarava samo sliku stvaraoca koji se pokazao kao vrsni portretista, nego i vajara koji je uspeo da ovlada gotovo svim pravcima vremena u kome je delovao (secesija, impresionizam, art deko, realizam međuratnog razdoblja).

Iako kod nekih dela izostaju podaci koje je svojevremeno ostavio o portretu kralja Petra I Karađorđevića, prikazni lik mogao je poslužiti i kao pouzdano svedočanstvo o predstavi susreta između umetnika i osobe koju je interpretirao i doživljavao na sebi svojstven način. S druge strane, portret može pružiti podatke i o vremenu nastanka dela. Tu se pre svega misli na umetničke, kulturne i društvene okolnosti u kojima je ono nastalo.

Od kraja oktobra 1900. Meštrović boravi u Beču. Od 1901. do 1904. studirao je vajarstvo, a tokom 1904-06. i arhitekturu. Već 1903. godine prvi put izlaže na postavci Udruženja likovnih umetnika „Secesija”. U prestonici monarhije našao se i glumac Patar Brani, koga će Meštrović portretisati. Lik zrelog umetnika kao da odiše gordošću i patosom njegovog „recitatorskog stila„. U delu se vidi uticaj Rodena, a Bogdan Popović ga upoređuje sa njegovom bistom pisca Anrija Rošfora (1884).

Autorka ističe da se portretima iz bečkog perioda Meštrović ustoličio kao vodeći „rodenist”. Predstavama Lava Tolstoja, Isidora Kršnjavog, Tomislava Krizmana i porodice Katunarić, pokazuje raznolikost u skulptorskoj i portretnoj formi. Glavne odlike pomenutih radova su preplitanje impresionističkog načina oblikovanja površina prožetih profinjenom secesijskom stilizacijom, kao i postizanje „ekspresivnog kontrapunkta„.

Kompaktan i stamen poput totema, lik Tolstoja pripada nizu „muških protagonista” neobično refleksivnog karaktera koje je Meštrović portretisao tokom bečkog perioda. Iz njegovog pisma Ruži Klajn saznajemo da je za izložbu u Petrogradu autor želeo da uradi još veći portret ruskog pisca. Tolstoj je imao posebno značenje za mladog Meštrovića, koji je zbog „stavova o egzistenciji, toleranciji i patnji„ bio važan za celu generaciju srpskih i hrvatskih intelektualaca i umetnika.

Vajar je bečki atelje delio sa slikarom i grafičarom Tomislavom Krizmanom, koga je portretisao 1904: i 1905. godine. Prvim radom predočio je zrelost razumevanja secesijske sugestivnosti i Rodenovog transponovanja „karaktera i fizičke pojavnosti u materiju”. Drugi, iz 1905, u vidu je biste manjih dimenzija. Uz predstavu porodice Katunarić, Irena Kraševac izdavaja portret iz 1904. u najuspelija i najoriginalnija Meštrovićeva ostvarenja.

Dolaskom u Pariz 1908. godine počinje rad na Vidovdanskom ciklusu, kada razrađuje koncepte Kosovskog hrama i ciklusa Kraljevića Marka. Istorijski aspekt bitke na Kosovu i narodnih epova podloga su za intenzivniji politički angažman i ideale koje proklamuje u okviru društva „Medulić„ (1908-19), učešćem u osnivanju Jugoslovenskog odbora (1915-19) i izložbenim aktivnostima u domovini i inostranstvu.

Autorka navodi da posvećivanjem vajarsko-arhitektonskom projektu hrama (1908-12), koji objedinjuje pomenute herojske cikluse, Meštrović pored tematskog pravi i stilski zaokret prema arhaizmu i monumentalnosti. U skladu s tim i njegove portrete nastale krajem prve decenije 20. veka, određuje čvršća i smirenija forma. Sredinom druge decenije usmerava se ka tendencijama art dekoa, te u tom kontekstu treba sagledavati njegove tadašnje radove.

Tu se pre svega misli na biste dvojice umetnikovih prijatelja - slikara Vlaha Bukovca i Andrije Milčinovića, koje je 1908. uradio u Pragu i Parizu. Iz kratkog napisa u dubrovačkoj štampi saznajemo da su se dvojica umetnika našli u češkoj prestonici te da su rezultat toga bili Bukovčeva bista koju je uradio Meštrović, kao i vajarev portret koji će naslikati cavtatski maestro. Bukovčev lik odlikuju dostojanstvene i stroge crte čoveka, koji se bližio sredini šeste decenije svog života.

Neka vrsta simboličkog junaštva odlikuje i portret književnika Andrije Milčinovića. I na ovom delu uočavamo čvrstu modelaciju i arhaističnu stilizaciju imenentnu Meštrovićevim prikazima heroja bitke na Kosovu, kojima je davao markantne crte lica. U vreme Prvog svetskog rata on napušta kosovsku mitologiju, ali nastavlja političku aktivnost. Ovaj period provodi u Rimu, učestvujući u intelektualnom životu koji se odvijao u salonu bračnog para Sinjoreli.

Ovde se poslednji put susreće s Ogistom Rodenom, koga je upoznao još kao student 1902. godine. Francuski majstor dolazi u Rim zbog izrade portreta pape Benedikta DŽV. S mladim kolegom sretao se u salonu Sinjoreli, kao i u Ivanovom ateljeu na Pjaca del’Indipendenca. Tokom jedne od poseta, Meštrović će uraditi portrete (dve skulpture, skice i crteže) znamenitog skulptora kome je njegova generacija dugovala mnogo.

Inače, Roden je bio jedan od članova Počasnog odbora izložbe održane u Viktorija i Albert muzeju. Za ovu uglednu ustanovu biće vezano još jedno Meštrovićevo priznanje. Naime, naš umetnik je drugi skulptor posle Rodena kome će za života biti priređena samostalna izložba u čuvenom muzeju. Popularnost koju je stekao, kao i epitet jednog od vodećih skulptora evropskog art dekoa, omogućiće mu poruybine u visokom britanskom društvu.

Siniša Kovačević