Slike i lica glumica

I poručila: Volim vas.

A koliko ljudi vole nju, videlo se tako što su u publici stojeći ispratili njen govor, koji je, šarmantno se smešeći, jer nije na sceni sa ulogom, pozajmila od Isidore Sekulić. Govor o smrti, pripremi u kojoj se valja pročistiti. Mnogi su sat pre toga suzama pročistili svoje oči dok je pričala na otvaranju izložbe „Lica Mire Banjac“ Pozorišnog muzeja Vojvodine, u Savremenoj galeriji Zrenjanin, u okviru pratećeg programa Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine. Spomenula je Mira Banjac da joj je baš u Zrenjaninu čika Toša Manojlović uručio jednu od mnogobrojnih nagrada, za koje je rekla da im je mesto u muzeju.

– Kada umrem, a to će skoro, ostaće samo ono što je moj narod o meni upamtio. Nisam se obogatila. Radila sam samo za vas – govorila je Mira Banjac na otvaranju izložbe ispred mnogih lica u publici i fotografija koje su pokazivale orgoman dijapazon njenih ostvarenih uloga na filmu i u pozorištu. – Sve ove žene oko mene, ja sam znala ko su one. Ta lica, to sam ja, a iza njih sudbine koje sam živela, otkrivala sloj po sloj, sklapajući priču koja je još veća. Nema zaseoka u kojem nisam bila. Sve što sam postigla, postigla sam zahvaljujući ljudima. Hvala vam. Želim vam da čuvate zdravlje, svoju decu, da idete u pozorište. Na izborima nisam čula slovo o umetnosti. Znači još nismo dovoljno uradili.     

Kinga Mezei je režirala predstavu „Živi pesak“ u Narodnom pozorištu/ kazalištu/ Nepsinhaz Subotica (koprodukcija sa Novom pozorišnom organizacijom i i Regionalnog kreativnog ateljea Kanjiža), koja je otvorila glavni program 71. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine. Kinga Mezei i igra u njoj, a radila je i na scenografiji. Ova umetnica, najpoznatija kao glumica, i inače ponekad režira predstave koje odišu neobičnošću, senzibilitetom na granici likovne umetnosti, instalacije i performansa koji je oživotvoren na sceni uz pomoć posvećenog glumačkog rada na nivou tela - fizičkog teatra.

„Živi pesak“ je predstava podnaslovljena „Slike po motivima Ota Tolnaija i Pala Petrika“. Već ovo je svojevrsna sinestezija – pozorište, poezija, slikarstvo, a u predstavi značajan elemenat je i muzika (Albert Markoš, Silard Mezei, Klaudio Monteverdi, Igor Stravinski, Franc Šubert, Žorž Enesku). Tamaš Hajdu, Ervin Palfi i Kinga Mezei igraju niz uloga, dva momka i devojku, dve žene-babe, prijatelja na biciklu, dok je Nandor Silađi fiksiran kao lik slikara, iz čijeg ateljea, scene-platna, proizilazi čitava dramaturgija predstave – svojevrsna pastoralna komedija del arte. Prozori, vrčevi, tkanine, testere, boje, skulpture životinja, zemlja, živa tela, sve je u funkciji živih slika, scena u kojima se prate dešavanja koja bi mogla na asocijativnom nivou da se povežu u životnu, ljubavnu priču samog slikara (dramaturg Tamaš Olah). Kostimografija Erike Janovič takođe je živopisna i višeslojna, istovremeno karikirajuća i karakterišuća za likove na sceni.

Predstava Kinge Mezei i njena igra sa kolegama na sceni emanira izuzetnu osećajnost, oniričnost, prikazujući onog što se frazeološki može nazvati pozorišnom magijom. Samo, „Živi pesak“ nije fraza, nego fuga, slikovito govoreći muzičkim rečnikom, što joj potpuno pristaje i što je publika znala izuzetno lepo da prepozna i prihvati.

Tekst i foto: I. Burić