„MOŽETE IMATI NETFLIKS I HBO, ALI...“: Producent makedonsko-srpskog filma „17” objasnio kako mlade vratiti u bioskope

Film prati sedamnaestogodišnju Saru koja na školskoj ekskurziji postaje svedok seksualnog nasilja nad prijateljicom Linom, nakon čega dve devojke pokušavaju da prekinu krug svakodnevnog nasilja.

Po rečima producenta Tomija Salkovskog, „17“ je do sada prikazan na sedam festivala i osvojio pet nagrada, dok ga premijera u domovini tek očekuje. „Pravi život filma počinje sada, nakon Sarajeva“, kaže Salkovski.

Gde je danas makedonska kinematografija u evropskim okvirima?

–  Uvek je to neka borba. Tako je kod nas, a mislim da je slično i kod vas. Nekoliko godina bude odlično, onda dođe kriza i sve počinje ispočetka. Ipak, zadovoljni smo novim generacijama, naročito mladim autorkama. Tamara Kotevska je sa prvim dokumentarnim filmom bila nominovana za Oskara, sestre Mitevski bile su u Veneciji, tu je i Goran Stolevski, a mi smo sa filmom „17“ bili u Berlinu. Skoro svake godine imamo makedonski film u nekom značajnom festivalskom programu, što je za malu zemlju veliki uspeh.

Problem je što smo izgubili kontinuitet državne podrške. A film ne trpi prekide: od finansiranja i pripreme, preko snimanja, do distribucije, potrebne su godine. Agencija je bila u dugovima, producentima nisu isplaćivana sredstva, a meni, recimo, duguju novac za desetak već završenih filmova. Ipak se borimo.

Film zahteva sistem, kontinuitet, usavršavanje, nove tehnologije i standarde. Kod nas je svaki uspeh više incident nego posledica sistema. Sve se svodi na ličnu borbu, a bez političke podrške ili, kako sam rekao, bez poziva na „pravi telefon“, teško možete nešto da uradite.

S druge strane, mladi autori su dobri i potpuno drugačiji od starijih generacija. Tehnologija im omogućava da budu mnogo brži i više ne moraju godinama da pripremaju film. Hiperprodukcija obara prosečan kvalitet, ali istovremeno otvara prostor mladim i perspektivnim rediteljima koji ranije možda ne bi ni dobili priliku.

A kakav je odnos publike prema domaćem, makedonskom filmu? Postoji li opasnost da autori počnu stvarati samo  umetnost radi umetnosti?

–  To je veoma važno pitanje. Poseta bioskopima generalno nije dobra i nije reč samo o makedonskom filmu –  ljudi slabo odlaze u bioskop. Bez ozbiljnog odnosa prema distribuciji i marketingu to je teško promeniti. U Subotici sam pitao kako srpski filmovi prolaze u bioskopima i dobio vrlo zanimljiv odgovor: film koji ima marketing prolazi odlično, a onaj koji ga nema — ne prolazi, bez obzira na kvalitet. Američki pristup podrazumeva da se u marketing uloži između pedeset i sto odsto produkcionog budžeta. U našem sistemu finansiranja to je čak i teorijski nemoguće.

Evropski film se finansira iz državnih budžeta zato što se u Evropi smatra delom kulture i kulturnog nasleđa, a ne samo zabavom. Ali i evropski film generalno trpi. U regionu je Srbija u ovom trenutku najuspešnija kada je reč o odnosu publike prema domaćem filmu.

Komercijalni uspeh, međutim, nije nužno i merilo kvaliteta?

– Naravno. Za „Svadbu“ se šalim da je „Žikina dinastija“ 21. veka. Smeješ se, ima dobrih fora i film funkcioniše širom regiona. Ali to je zabava, klasična zabava. Ne pretenduje da bude umetnost i to mi se dopada jer je pošteno: odeš, pogledaš film, nasmeješ se, posle odeš na piće i zaboraviš ga.

Problem nastaje kada fondovi počnu da favorizuju određene žanrove. Naš fond je, recimo, ove godine u konkursu naveo da će prednost imati akcioni filmovi, komedije i mjuzikli. Za mene je to pogrešan pristup. Film je film. Dobar film treba da ostane i da možete da ga gledate i posle dvadeset ili trideset godina. 

Zato na festivalu želim da napravim i selekciju restauriranih filmova iz regiona, kako bi ih videli mladi koji nemaju razvijenu filmsku kulturu. Oni danas teško mogu da dođu do filmova koji su bili važni kada sam ja odrastao. Treba da shvate da svet nije počeo od njih i da dobri filmovi nemaju rok trajanja.

Danas je, međutim, život jednog filma mnogo kraći nego ranije?

–  Drastično kraći. Dok sam vodio Festival „Braća Manaki“, film je imao festivalski život od oko dve godine. Danas je posle šest meseci već „star“. Striming platforme su to još više ubrzale: film koji je u bioskopima bio u januaru već u aprilu može da bude na platformi. Publika onda kaže: „To je bilo u Berlinu? To je već staro. Dajte nešto novo.“

Kako ste, u toj festivalskoj hiperprodukciji, zamislili Skopje film festival, koji ste nedavno najavili na Paliću?

– Glavni takmičarski program biće posvećen autorskim filmovima, ali ne i već potpuno afirmisanoj evropskoj eliti. Za njih smo osnovali „Panoramu“, koja će funkcionisati kao svojevrstan „festival festivala“ i donositi pobednike Kana, Venecije i Berlina, filmove autora poput Pavela Pavlikovskog i druga značajna ostvarenja. U Makedoniji gotovo da ne postoji druga prilika da publika vidi takve filmove. Možete imati Netfliks, HBO i druge platforme, ali u bioskopima su uglavnom Dizni, velike franšize i horori. Zato su festivali važni – da zadrže fokus na pravom filmu i sačuvaju poštovanje prema njemu.

Ne volim mnogo izraze „autorski film“ ili „arthaus“. Za mene je to jednostavno film, dok je ono drugo zabava. Želim da publika pogleda nešto što može da otvori debatu ili razgovor – film posle kojeg ćete sesti na piće, razgovarati o onome što ste videli, možda se i posvađati oko neke scene. Važno je da film provocira i otvara pitanja.

Imate li ideju kako vratiti mladu publiku u bioskop?

–  To je najvažnije pitanje i glavni razlog zbog kojeg sam odlučio da radim ovaj festival. Cilj je da vratimo mladu publiku u bioskop, ali ne samo fizički –  želimo da gledaju dobre filmove, nešto nauče i vide nešto drugačije.

Ubeđen sam da interesovanje postoji, ali bez marketinga ne možete da privučete mlade. Ne možemo više da budemo lenji i festivale organizujemo na klasičan način: napraviš program, objaviš ga i očekuješ da publika sama dođe. Potrebni su drugačiji marketing, društvene mreže, Instagram, TikTok, predstavljanje autora i filmova. Mladi moraju da saznaju ko je neki autor, zašto je zanimljiv i zašto bi trebalo da pogledaju njegov film.

Festivali su dugo imali donekle elitistički pristup i na njih su uglavnom dolazili ljudi koji već poznaju film. Možda je naša generacija poslednja koja je tako odrastala. Nedavno mi je jedan sponzor ispričao da je posle nekoliko godina sa suprugom poželeo da ode u bioskop. Dugo su gledali program u „Sinepleksu“, zaključili da nemaju šta da pogledaju i otišli na piće. To je ono što moramo da promenimo – da publika bar tokom jedne festivalske nedelje može da pronađe nešto za sebe.

Danas mladi najčešće gledaju blokbastere, naviknuti su na brzo smenjivanje kadrova, eksplozije i neprestano kretanje, pa priča često više nije ni najvažnija. Bojim se da mnogi nisu ni dobili priliku da nauče kako se film zaista gleda.

A prava vizuelna kultura je izuzetno važna. Nije dovoljno samo gledati sadržaje i neprestano listati telefon. Oni koji umeju da gledaju, razumeju i opažaju biće bolje pripremljeni za budućnost. To je naročito važno za današnju decu.

M. Stajić