„МОЖЕТЕ ИМАТИ НЕТФЛИКС И ХБО, АЛИ...“: Продуцент македонско-српског филма „17” објаснио како младе вратити у биоскопе

Филм прати седамнаестогодишњу Сару која на школској екскурзији постаје сведок сексуалног насиља над пријатељицом Лином, након чега две девојке покушавају да прекину круг свакодневног насиља.

По речима продуцента Томија Салковског, „17“ је до сада приказан на седам фестивала и освојио пет награда, док га премијера у домовини тек очекује. „Прави живот филма почиње сада, након Сарајева“, каже Салковски.

Где је данас македонска кинематографија у европским оквирима?

–  Увек је то нека борба. Тако је код нас, а мислим да је слично и код вас. Неколико година буде одлично, онда дође криза и све почиње испочетка. Ипак, задовољни смо новим генерацијама, нарочито младим ауторкама. Тамара Котевска је са првим документарним филмом била номинована за Оскара, сестре Митевски биле су у Венецији, ту је и Горан Столевски, а ми смо са филмом „17“ били у Берлину. Скоро сваке године имамо македонски филм у неком значајном фестивалском програму, што је за малу земљу велики успех.

Проблем је што смо изгубили континуитет државне подршке. А филм не трпи прекиде: од финансирања и припреме, преко снимања, до дистрибуције, потребне су године. Агенција је била у дуговима, продуцентима нису исплаћивана средства, а мени, рецимо, дугују новац за десетак већ завршених филмова. Ипак се боримо.

Филм захтева систем, континуитет, усавршавање, нове технологије и стандарде. Код нас је сваки успех више инцидент него последица система. Све се своди на личну борбу, а без политичке подршке или, како сам рекао, без позива на „прави телефон“, тешко можете нешто да урадите.

С друге стране, млади аутори су добри и потпуно другачији од старијих генерација. Технологија им омогућава да буду много бржи и више не морају годинама да припремају филм. Хиперпродукција обара просечан квалитет, али истовремено отвара простор младим и перспективним редитељима који раније можда не би ни добили прилику.

А какав је однос публике према домаћем, македонском филму? Постоји ли опасност да аутори почну стварати само  уметност ради уметности?

–  То је веома важно питање. Посета биоскопима генерално није добра и није реч само о македонском филму –  људи слабо одлазе у биоскоп. Без озбиљног односа према дистрибуцији и маркетингу то је тешко променити. У Суботици сам питао како српски филмови пролазе у биоскопима и добио врло занимљив одговор: филм који има маркетинг пролази одлично, а онај који га нема — не пролази, без обзира на квалитет. Амерички приступ подразумева да се у маркетинг уложи између педесет и сто одсто продукционог буџета. У нашем систему финансирања то је чак и теоријски немогуће.

Европски филм се финансира из државних буџета зато што се у Европи сматра делом културе и културног наслеђа, а не само забавом. Али и европски филм генерално трпи. У региону је Србија у овом тренутку најуспешнија када је реч о односу публике према домаћем филму.

Комерцијални успех, међутим, није нужно и мерило квалитета?

– Наравно. За „Свадбу“ се шалим да је „Жикина династија“ 21. века. Смејеш се, има добрих фора и филм функционише широм региона. Али то је забава, класична забава. Не претендује да буде уметност и то ми се допада јер је поштено: одеш, погледаш филм, насмејеш се, после одеш на пиће и заборавиш га.

Проблем настаје када фондови почну да фаворизују одређене жанрове. Наш фонд је, рецимо, ове године у конкурсу навео да ће предност имати акциони филмови, комедије и мјузикли. За мене је то погрешан приступ. Филм је филм. Добар филм треба да остане и да можете да га гледате и после двадесет или тридесет година. 

Зато на фестивалу желим да направим и селекцију рестаурираних филмова из региона, како би их видели млади који немају развијену филмску културу. Они данас тешко могу да дођу до филмова који су били важни када сам ја одрастао. Треба да схвате да свет није почео од њих и да добри филмови немају рок трајања.

Данас је, међутим, живот једног филма много краћи него раније?

–  Драстично краћи. Док сам водио Фестивал „Браћа Манаки“, филм је имао фестивалски живот од око две године. Данас је после шест месеци већ „стар“. Стриминг платформе су то још више убрзале: филм који је у биоскопима био у јануару већ у априлу може да буде на платформи. Публика онда каже: „То је било у Берлину? То је већ старо. Дајте нешто ново.“

Како сте, у тој фестивалској хиперпродукцији, замислили Скопје филм фестивал, који сте недавно најавили на Палићу?

– Главни такмичарски програм биће посвећен ауторским филмовима, али не и већ потпуно афирмисаној европској елити. За њих смо основали „Панораму“, која ће функционисати као својеврстан „фестивал фестивала“ и доносити победнике Кана, Венеције и Берлина, филмове аутора попут Павела Павликовског и друга значајна остварења. У Македонији готово да не постоји друга прилика да публика види такве филмове. Можете имати Нетфликс, ХБО и друге платформе, али у биоскопима су углавном Дизни, велике франшизе и хорори. Зато су фестивали важни – да задрже фокус на правом филму и сачувају поштовање према њему.

Не волим много изразе „ауторски филм“ или „артхаус“. За мене је то једноставно филм, док је оно друго забава. Желим да публика погледа нешто што може да отвори дебату или разговор – филм после којег ћете сести на пиће, разговарати о ономе што сте видели, можда се и посвађати око неке сцене. Важно је да филм провоцира и отвара питања.

Имате ли идеју како вратити младу публику у биоскоп?

–  То је најважније питање и главни разлог због којег сам одлучио да радим овај фестивал. Циљ је да вратимо младу публику у биоскоп, али не само физички –  желимо да гледају добре филмове, нешто науче и виде нешто другачије.

Убеђен сам да интересовање постоји, али без маркетинга не можете да привучете младе. Не можемо више да будемо лењи и фестивале организујемо на класичан начин: направиш програм, објавиш га и очекујеш да публика сама дође. Потребни су другачији маркетинг, друштвене мреже, Инстаграм, ТикТок, представљање аутора и филмова. Млади морају да сазнају ко је неки аутор, зашто је занимљив и зашто би требало да погледају његов филм.

Фестивали су дуго имали донекле елитистички приступ и на њих су углавном долазили људи који већ познају филм. Можда је наша генерација последња која је тако одрастала. Недавно ми је један спонзор испричао да је после неколико година са супругом пожелео да оде у биоскоп. Дуго су гледали програм у „Синеплексу“, закључили да немају шта да погледају и отишли на пиће. То је оно што морамо да променимо – да публика бар током једне фестивалске недеље може да пронађе нешто за себе.

Данас млади најчешће гледају блокбастере, навикнути су на брзо смењивање кадрова, експлозије и непрестано кретање, па прича често више није ни најважнија. Бојим се да многи нису ни добили прилику да науче како се филм заиста гледа.

А права визуелна култура је изузетно важна. Није довољно само гледати садржаје и непрестано листати телефон. Они који умеју да гледају, разумеју и опажају биће боље припремљени за будућност. То је нарочито важно за данашњу децу.

М. Стајић