И поручила: Волим вас.
А колико људи воле њу, видело се тако што су у публици стојећи испратили њен говор, који је, шармантно се смешећи, јер није на сцени са улогом, позајмила од Исидоре Секулић. Говор о смрти, припреми у којој се ваља прочистити. Многи су сат пре тога сузама прочистили своје очи док је причала на отварању изложбе „Лица Мире Бањац“ Позоришног музеја Војводине, у Савременој галерији Зрењанин, у оквиру пратећег програма Фестивала професионалних позоришта Војводине. Споменула је Мира Бањац да јој је баш у Зрењанину чика Тоша Манојловић уручио једну од многобројних награда, за које је рекла да им је место у музеју.
– Када умрем, а то ће скоро, остаће само оно што је мој народ о мени упамтио. Нисам се обогатила. Радила сам само за вас – говорила је Мира Бањац на отварању изложбе испред многих лица у публици и фотографија које су показивале оргоман дијапазон њених остварених улога на филму и у позоришту. – Све ове жене око мене, ја сам знала ко су оне. Та лица, то сам ја, а иза њих судбине које сам живела, откривала слој по слој, склапајући причу која је још већа. Нема засеока у којем нисам била. Све што сам постигла, постигла сам захваљујући људима. Хвала вам. Желим вам да чувате здравље, своју децу, да идете у позориште. На изборима нисам чула слово о уметности. Значи још нисмо довољно урадили.
Кинга Мезеи је режирала представу „Живи песак“ у Народном позоришту/ казалишту/ Непсинхаз Суботица (копродукција са Новом позоришном организацијом и и Регионалног креативног атељеа Кањижа), која је отворила главни програм 71. фестивала професионалних позоришта Војводине. Кинга Мезеи и игра у њој, а радила је и на сценографији. Ова уметница, најпознатија као глумица, и иначе понекад режира представе које одишу необичношћу, сензибилитетом на граници ликовне уметности, инсталације и перформанса који је оживотворен на сцени уз помоћ посвећеног глумачког рада на нивоу тела - физичког театра.
„Живи песак“ је представа поднасловљена „Слике по мотивима Ота Толнаија и Пала Петрика“. Већ ово је својеврсна синестезија – позориште, поезија, сликарство, а у представи значајан елеменат је и музика (Алберт Маркош, Силард Мезеи, Клаудио Монтеверди, Игор Стравински, Франц Шуберт, Жорж Енеску). Тамаш Хајду, Ервин Палфи и Кинга Мезеи играју низ улога, два момка и девојку, две жене-бабе, пријатеља на бициклу, док је Нандор Силађи фиксиран као лик сликара, из чијег атељеа, сцене-платна, произилази читава драматургија представе – својеврсна пасторална комедија дел арте. Прозори, врчеви, тканине, тестере, боје, скулптуре животиња, земља, жива тела, све је у функцији живих слика, сцена у којима се прате дешавања која би могла на асоцијативном нивоу да се повежу у животну, љубавну причу самог сликара (драматург Тамаш Олах). Костимографија Ерике Јанович такође је живописна и вишеслојна, истовремено карикирајућа и карактеришућа за ликове на сцени.
Представа Кинге Мезеи и њена игра са колегама на сцени еманира изузетну осећајност, ониричност, приказујући оног што се фразеолошки може назвати позоришном магијом. Само, „Живи песак“ није фраза, него фуга, сликовито говорећи музичким речником, што јој потпуно пристаје и што је публика знала изузетно лепо да препозна и прихвати.
Текст и фото: И. Бурић
