Varoški spomenar: Vasa Stajić, tribun i hroničar
Imalo je malo banatsko selo Mokrin raznih velikih ljudi, ali dvojica od njih su našu varoš, ali i srpski nacion, zafuvek zadužili svojim radom i trajanjem u ovom gradu.
Pored razbarušenog Mike Antića, koji je tako lepo pevao, pa i u našem listu pisao, ne može se govoriti o Novom Sadu „iz vremena onih“, a da se ne spomene i Vasa Stajić.
Rođen 10. februara 1878. godine s one strane Tise, Vasa Stajić je gimnazijalcem bivao što u tadanjoj Velikoj Kikindi, što u Karlovcima i Senju, gde je i ispit zrelosti stigao oposliti. Seljakanje s kraja na kraj tadašnjeg KundK carstva nije bilo uzrokovano nestašlukom i lošim učenjem Stajićevim, već činjenicom da je od najranijih učeničkih dana bio zasenjen socijalističkim idejama i idejama nacionalnog oslobođenja i slobodarstva.
Uspevši da maturira, odlazi na studije prava i filosofije u Peštu, a potom i Grad svetlosti Pariz i Lajpcig. Školska putešestvija je ipak okončao u stolici Ugarske, Budimpešti, gde je kao veliki propagator ideja svog profesora Aleksandra Sandića, i diplomirao 1902. Sve uskladu s tadašnjim vremenima, nakon diplomiranja osvanuo je u Pakracu, gde se zadržao dve godine, nakon čega je na godinu dana prešao u Pljevlja, ne bi li u tamošnjoj Gimnaziji postao profesor i suplent.
Po prelasku u Novi Sad, aktivno se uključio u nacionalni rad, ali i naučni, napisavši više od 20 knjiga, od kojih je za našu varoš najznačajnija svakako ona pod naslovom „Novosadske biografije“ u šest tomova. Zapažen kao svojevremeni izdavač časopisa „Novi Srbin“ i „Prosveta“, od 1920. do 1922. je postavljen za sekretara Matice srpske i urednika njenog „Letopisa“, da bi 1935. i narednu godinu, kao predsednik, bio i na čelu Matice. Kao „začin“ njegovog društvenog angažmana stoji i činjenica da je jedan od osnivača pokreta planinarstva i izletništva u Vojvodini.
Tokom svog naučnog rada napisao je više od 100 studija, među kojima se ističu radovi o ikoni srpskog nacionalnog pokreta u Preku, Svetozaru Miletiću (izdai 1926. i doterani 1938) i Zmaj Jovi Jovanoviću (1933).Nakon Drugog svetskog rata izabran je za, ovaj put doživotnog, predsednika Matice srpske, ali je preminuo već 27. februara 1947, ostavljajući iza sebe i jednu engimu vezanu za varošku hroniku.
Naime, tokom mađarske fašističke okupacije njemu je bilo povereno čuvanje elibertacione povelje Novog Sada, kojoj se nakon njegove smrti, po svoj prilici zauvek, izgubio svaki trag. Kako god bilo, zemni ostaci Vase Stajića počivaju i danas na Uspenskom groblju, a osim što dve osnovne škole nose njegovo ime, Novi Sad mu se 2011. odužio i postavljanjem biste ispred kolevke srpske nacionalne novoveke kulture, Matice srpske.
Milić Miljenović