INTERVJU: ANA TASIĆ, SELEKTORKA STERIJINOG POZORJA Laži kao da su istine

Zadatak je složen - izabrati najbolje predstave u periodu od marta jedne do marta druge godine, sa naglaskom na takozvane praizvedbe - drame na srpskom jeziku koje su prvi put postavljene na scenu. 

Sterijino pozorje od svog osnivanja, 1956, ima misiju očuvanja domaćeg dramskog teksta, nekada jugoslovenskog, a sada srpskog. U „Krugovima“, specijalnom programu van takmičarske selekcije, selektori još uvek najčešće biraju predstave upravo iz bivše Jugoslavije, kako bi i Sterijino pozorje, a i domaći dramski autori, ostali u toku. 

Šta je sve Ana Tasić izabrala, videće se krajem maja, početkom juna, u Novom Sadu.

Može li se govoriti o nekoj specifičnoj potrazi, ili čak nadanju, kada je reč o selektovanju predstava za Sterijino pozorje? 

– O tome je uvek moguće govoriti, čak mislim da je neophodno o tome govoriti, i na tome možda zasnivati svaki zahtev od pozorišta. Ako nema traganja, ako nema nade da se nađe nešto uzbudljivo i autentično u pozorištu, onda nema ni pozorišta, bar onog istinski vrednog, katarzičnog. Naravno da se u procesu selekcije nadam pronalasku tih nekih prekoračujućih, estetski posebno vrednih doživljaja, a i ova godina jeste donela ispunjenja tih nada, odnosno uspešnu potragu, tokom koje je i pronađeno neko blago, konkretno ili metaforički shvaćeno (kako za koga). Izdvojila bih u tom smislu predstave „Jezik kopačke”, „Boj na požiralniku”, „Drvene ptice”, „Izuzete”, da izdvojim samo nekoliko dela, koje i nisu jedine u tom smislu. Jer,to pronađeno blago je za svakoga drugačije.

Vama nije prvi put da radite selekciju Sterijinog pozorja. Otkako ste debitovali kao selektorka, prošlo je više od deset godina. Šta se promenilo?

- Promenio se, prvo i upadljivo i nažalost, kvantitet produkcije, još je manje ponuda predstava u Srbiji, u odnosu na pre desetak godina. A promenili su se pomalo i tokovi savremenog pozorišta, na primer, znatno je manja produkcija savremenih domaćih dramskih tekstova, dok je upadljivo više dramatizacija romana, pa i autorskih projekata, mada je autorskih projekata bilo i onda. Promenile su se, naravno, i društveno političke okolnosti, one su sada užarene, što nije bio onda slučaj, a to je i te kako vidljivo u pozorištu.

Da, gotovo čitava ova sezona odvija se u okolnostima snažne društvene krize izazvane nemogućnostima adekvatnog odgovora na zahteve studentske pobune. Da li se to odrazilo na vaše promišljanje izbora, ili izbor sam, odnosno umetničke materijale na kojima su radila pozorišta?

- Naravno da se odrazilo, po meni je nemoguće promišljati istinski vredno pozorište izvan društvenog konteksta, naročito kada je taj kontekst ovako turbulentan. Ako se ima drugačiji, eskapistički stav prema tim turbulencijama, onda pozorište gubi svaki značaj, u društvenom, ali i estetskom smislu, jer je estetika i etika. Selekcija je uvek odraz produkcije, naravno subjektivan odraz, ali i dalje odraz, te je u tom smislu ove godine ona odraz potrebe autora da se kritički bave društvenim naličjima, korupcijom, manipulacijama, podlim nametanjem laži kao da su istine. Predstave na 70. Pozorju će se gotovo sve obračunavati sa tim nagomilanim nakaznostima u sistemu, sa nepravdom, čije iskorenjenje traže i studenti, i građani koji ih podržavaju. Izdvojiću reprezentativne predstave u tom smislu, „Izuzete“ iz Sombora, „Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović“ iz Lazarevca i „Naličje“ iz Podgorice.

Osim pozorišnom kritikom, bavite se i novinarstvom. Radite na televiziji, reklo bi se u podjednako teatralnom okruženju. Kako vidite odnos medija prema pozorištu i šta vi u tom smislu zastupate, za šta se borite?

- Nažalost, mislim da je dominantan, preovlađujući odnos prema predstavljanju pozorišta u medijima plitak i informativan, u najgorim slučajevima koji su takođe prisutni, i senzacionalistički, estradni. Imajući u vidu da se bazično bavim kritikom, prirodno je da težim kritičkom, analitičkom, produbljenom pogledu, kada je u pitanju svako predstavljanje pozorišta u medijima, pa i na televiziji. Uvek tražim neki specifičan, neistražen, nedovoljno produbljen ugao posmatranja, i to je ono što me najviše inspiriše, jer u toj potrazi i ja pronalazim nešto novo, što me obogaćuje, ili produbljuje moju svest, biće, a nadam se da je to slučaj i sa gledaocima i čitaocima.