ИНТЕРВЈУ: АНА ТАСИЋ, СЕЛЕКТОРКА СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА Лажи као да су истине

Задатак је сложен - изабрати најбоље представе у периоду од марта једне до марта друге године, са нагласком на такозване праизведбе - драме на српском језику које су први пут постављене на сцену. 

Стеријино позорје од свог оснивања, 1956, има мисију очувања домаћег драмског текста, некада југословенског, а сада српског. У „Круговима“, специјалном програму ван такмичарске селекције, селектори још увек најчешће бирају представе управо из бивше Југославије, како би и Стеријино позорје, а и домаћи драмски аутори, остали у току. 

Шта је све Ана Тасић изабрала, видеће се крајем маја, почетком јуна, у Новом Саду.

Може ли се говорити о некој специфичној потрази, или чак надању, када је реч о селектовању представа за Стеријино позорје? 

– О томе је увек могуће говорити, чак мислим да је неопходно о томе говорити, и на томе можда заснивати сваки захтев од позоришта. Ако нема трагања, ако нема наде да се нађе нешто узбудљиво и аутентично у позоришту, онда нема ни позоришта, бар оног истински вредног, катарзичног. Наравно да се у процесу селекције надам проналаску тих неких прекорачујућих, естетски посебно вредних доживљаја, а и ова година јесте донела испуњења тих нада, односно успешну потрагу, током које је и пронађено неко благо, конкретно или метафорички схваћено (како за кога). Издвојила бих у том смислу представе „Језик копачке”, „Бој на пожиралнику”, „Дрвене птице”, „Изузете”, да издвојим само неколико дела, које и нису једине у том смислу. Јер,то пронађено благо је за свакога другачије.

Вама није први пут да радите селекцију Стеријиног позорја. Откако сте дебитовали као селекторка, прошло је више од десет година. Шта се променило?

- Променио се, прво и упадљиво и нажалост, квантитет продукције, још је мање понуда представа у Србији, у односу на пре десетак година. А променили су се помало и токови савременог позоришта, на пример, знатно је мања продукција савремених домаћих драмских текстова, док је упадљиво више драматизација романа, па и ауторских пројеката, мада је ауторских пројеката било и онда. Промениле су се, наравно, и друштвено политичке околности, оне су сада ужарене, што није био онда случај, а то је и те како видљиво у позоришту.

Да, готово читава ова сезона одвија се у околностима снажне друштвене кризе изазване немогућностима адекватног одговора на захтеве студентске побуне. Да ли се то одразило на ваше промишљање избора, или избор сам, односно уметничке материјале на којима су радила позоришта?

- Наравно да се одразило, по мени је немогуће промишљати истински вредно позориште изван друштвеног контекста, нарочито када је тај контекст овако турбулентан. Ако се има другачији, ескапистички став према тим турбуленцијама, онда позориште губи сваки значај, у друштвеном, али и естетском смислу, јер је естетика и етика. Селекција је увек одраз продукције, наравно субјективан одраз, али и даље одраз, те је у том смислу ове године она одраз потребе аутора да се критички баве друштвеним наличјима, корупцијом, манипулацијама, подлим наметањем лажи као да су истине. Представе на 70. Позорју ће се готово све обрачунавати са тим нагомиланим наказностима у систему, са неправдом, чије искорењење траже и студенти, и грађани који их подржавају. Издвојићу репрезентативне представе у том смислу, „Изузете“ из Сомбора, „Српској омладини, Димитрије Туцовић“ из Лазаревца и „Наличје“ из Подгорице.

Осим позоришном критиком, бавите се и новинарством. Радите на телевизији, рекло би се у подједнако театралном окружењу. Како видите однос медија према позоришту и шта ви у том смислу заступате, за шта се борите?

- Нажалост, мислим да је доминантан, преовлађујући однос према представљању позоришта у медијима плитак и информативан, у најгорим случајевима који су такође присутни, и сензационалистички, естрадни. Имајући у виду да се базично бавим критиком, природно је да тежим критичком, аналитичком, продубљеном погледу, када је у питању свако представљање позоришта у медијима, па и на телевизији. Увек тражим неки специфичан, неистражен, недовољно продубљен угао посматрања, и то је оно што ме највише инспирише, јер у тој потрази и ја проналазим нешто ново, што ме обогаћује, или продубљује моју свест, биће, а надам се да је то случај и са гледаоцима и читаоцима.