(NE)ZABORAVLJENI Zlatko Bolić, nekadašnji proslavljeni košarkaš: Neostvarena želja A tim reprezentacije
Odrastao je Zlatko Bolić (50) družeći se s košarkašicama i košarkašima i nekako mu je prosto bilo suđeno da se i sam oproba u tom sportu.
I ne samo da je realizovao takvu želju, već je bio igrač sa zavidnom karijerom, koju je gradio u mnogim domaćim i inostranim klubovima, upisujući na taj način vlastito ime u galeriju nezaboravnih asova jugoslovenske i srpske košarke. I pored zadovoljstva što je u tome uspeo, ostala je žal kod tog nekadašnjeg asa što nije ostavio dublji trag u seniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, ali imao je, nazovimo ga tako, peh što je igrao u vreme kada su evropskim i svetskim terenima harali istinski asovi našeg sporta i što je bilo đavolski teško, gotovo nemoguće, istisnuti bilo koga od njih i nametnuti se selektorima.
– U vreme kada sam bio dete, u drugoj polovini sedamdesetih i prvoj osmadesetih godina prošlog veka, mi, deca, nismo vreme provodili uz video igre, mobilne telefone, kompjutere i televizore, nije ih ni bilo, već smo se družili – počeo je priču Bolić. – Rođen sam na Telepu i prijateljstva sam gradio uglavnom na ulici i na obližnjem Dunavcu, a igrali smo se najčešće na terenima KK Partizan iz ovog dela Novog Sada. Voleli smo da igramo mali fudbal i basket, pa se i u nama, dok smo gledali starije kako to rade, rađala ljubav prema sportu.
Velika uloga porodice
Zlatko Bolić ne krije da je odrastao uz puno ljubavi majke, sestre i dede, ali da se veoma rano osamostalio. Uz to, sa sadašnjom suprugom Vesnom, bio je u vezi još od 18. godine. „Iako mama nije ni znala da sam trenirao najpre fudbal, kasnije i košarku, kada je to saznala, bila je najredovniji pratilac svih utakmica koje sam igrao i postala je jedan od mojih ’najluđih’ navijača. Čak je imala i svoju stolicu u maloj sali Spensa. Nažalost, deda Luta je umro 1994. godine i to me je baš jako potreslo, ali život je morao da ide dalje. Supruga Vesna, takođe nekadašnja sportistkinja, kao i moja deca Luka (23) i Dunja (25), apsolutno su mi omogućili da se posvetim poslu kojim sam se bavio, i zbog toga sam im neizmerno zahvalan”.
Ipak, prvi sport koji je Zlatko zvanično trenirao, nije bila košarka.
– Pune tri godine u doba dečaštva, igrao sam fudbal u Vojvodini. Međutim, legende kluba, Ilija Pantelić i Jocko Ilić, hteli su da budem golman, ali ja to nikako nisam hteo. Želja mi je bila da budem napadač i da postižem golove, pa sam tada prelomio u sebi da to nije sport za mene. Najzaslužniji za to što sam počeo da vežbam košarku, kasnije i da dođem u KK Vojvodina, bio je moj tadašnji nastavnik fizičkog Laslo Ratgeber – Kenika, pod čijim je vođstvom selekcija moje osnovne škole „Jožef Atila” bila prva u Novom Sadu i treća na Školskoj olimpijadi Vojvodine. Uputio je dvojicu-trojicu mojih drugara i mene u Vojvodinu, a tamo me ja, kao prvi klupski trener, dočekao Zoran Mirković. Posle sam trenirao kod Stevana Šmita i tako je krenula moja sportska karijera.
Malo je Bolić zastao, zaiskrila mu je varnica u oku, pa je, ne bez ponosa, dodao:
– Najzaslužniji što sam se, ipak, našao na košarkaškom terenu, bio je moj deda Milutin - Luta, majčin otac, koji je bio ekonom u ženskom, kasnije i muškom pogonu Vojvodine. I pre nego što sam se „zarazio” tim sportom, putovao sam na utakmice s njim i praktično bio maskota kod devojaka, s kojima sam obilazio čitavu nekadašnju Jugoslaviju. U zimskim danima, kada nije bilo toliko igranja van kuće, išao sam s dedom na Spens i, neosetno, zavoleo košarku. Posle sam počeo i sam da igram basket i u Vojvodinu sam stigao 1987. godine, sa samo 13 i po godina. Sećam se, odmah su naišli i prvi uspesi, pošto sam bio najbolji u igri „jedan na jedan”, na kampu KS Novog Sada. Samo tri godine kasnije, s Vojvodinom sam osvojio kadetsko prvenstvo one velike Jugoslavije, koje je održano u Novom Sadu i koje smatram jednim od najvećih uspeha koje sam ostvario. U mojoj generaciji, između ostalih, bili su Sava Rajković, Aleksandar Surla, Igor Kovačević, Golub Jović i ostali momci, dobro znani novosadskim košarkaškim zaljubljenicima.
Putešestvije po klubovima
Prvi inostrani angažman Zlatko Bolić imao je u francuskom Strazburu, a onda su usledile česte promene sredine, što u evropskim, što u domaćim klubovima. „Strazbur me je oduševio, kao sjajno organizovana sredina u kojoj su igrači imali izvanredne uslove. Posle godinu dana, na poziv trenera Luke Pavićevića i Gorana Finca Miljkovića i to samo zbog njih, vratio sam se u Srbiju, i zadužio dres ekipe Atlasa. Posle sam igrao u Vršcu, za tada izuzetnu ekipu Hemofarma, s kojom sam stigao do polufinala Kupa pobednika kupova, u kojem nam je rival bio Aris iz Soluna. Posle sjajne sezone, obreo sam se u grčkoj Larisi, pre nego što sam se vratio kući, gde sam igrao za novosadski Radnički i Metalac iz Valjeva. Karijeru sam završio kod Stojana Ivkovića, u mađarskom Kečkemetu, posle karijere koja je trajala punih 20 godina”.
Zajedno sa Surlom, Rajkovićem i Kovačevićem, pošto je bio najbolji strelac završnog kadetskog turnira, Zlatko je bio pozvan da se priključi prvom timu crveno-belih, u kojem je tada trener bio Jovan Malešević, a neposredno pre toga, klub je napustio legendarni Dušan Ivković.
– Prvotimac sam, dakle, postao 1990, kada sam imao samo 16 godina. Uz to, pozvan sam u kadetsku selekciju naše tadašnje zemlje, u kojoj sam bio i kapiten, za Evropsko prvenstvo u Solunu. Međutim, imali smo nesreću da su nas, samo nedelju dana pre tog događaja, napustili košarkaši iz Slovenije i Hrvatske, zbog raspada SFRJ, pa smo u Grčku otišli bez njih, s dopunom u vidu nekih momaka iz Crne Gore i BiH. Iako smo slovili za jednog od favorita za tron, osvojili smo tek sedmo mesto. Umesto da se dalje razvijam kroz juniorsku reprezentaciju, usledile su sankcije našoj zemlji, pa sam taj deo propustio i nisam igrao van granica naše zemlje. Tek 1996. godine, zaigrao sam za mladu selekciju Jugoslavije i s njom osvojio treće mesto na Evropskom prvenstvu za igrače do 22 godine, u Istanbulu, što je rezultat kojim se i danas dičim. Bila je to generacija igrača u kojoj su, zajedno sa mnom, nastupali su Haris Brkić, Dragan Lukovski, Dejan Mišković, Jovo Stanojević, Predrag Drobnjak, Aleksandar Čubrilo i ostali, kasnije afirmisani košarkaši. U duelu za treće mesto, bili smo bolji od domaćina, Turaka, čiji dres su, između ostalih, nosili Ibrahim Kutlaj, Hido Turkoglu, Mirsad Turkčan...
Ostao u košarci
Kada je završio s aktivnim igranjem, Zlatko Bolić nije rekao „zbogom” košarci, već je osnovao sopstveni klub za mlađe kategorije – LD, koji i danas živi i radi, a koji je tako nazvan po inicijalima njegove dece. U njemu se, osim što je vlasnik, bavio i bavi i trenerskim poslom.
Logičan put trebalo je da bude nastavljen Bolićevim igranjem za našu najjaču selekciju, ali…
– Iako sam to silno želeo, veoma teško bilo je nametnuti se selektoru A tima, koji je u to vreme imao na okupu pravi pravcati tim snova. Tada su parketima širom Evrope i sveta harali Saša Đorđević, Predrag Danilović, Saša Obradović, Zoran Savić, Žarko Paspalj, Vlade Divac i ostali asovi ovdašnje košarke. Imao sam neke nastupe, doduše, ali na spisku potencijalnih igrača za reprezentaciju mog imena nije bilo, iako sam, barem po meni, takav poziv zasluživao. Igrao sam na nekoj prijateljskoj utakmici protiv selekcije lige, ali nikada nisam bio čak ni na pripremama državnog tima. Još kada sam počinjao s ozbiljnim igranjem, imao sam ponudu iz Panatinaikosa da promenim državljanstvo i zaigram za taj veliki klub. Međutim, baš zbog želje da obučem najdraži dres naše najbolje selekcije, to nisam prihvatio. Ostao sam u Srbiji, ali je sudbina odlučila drugačije.
Proputovao čitav svet
Radeći u nacionalnom savezu, Zlatko Bolić je imao jedinstvenu priliku da proputuje praktično čitav svet, uzduž i popreko.
„Učestvovao sam na svim Kongresima FIBA Evrope i FIBA sveta, gde god da su se održavali i upoznao mnogo divnih ljudi”, ponosan je Zlatko. „ Bio sam, uz to, član delegacije KSS-a na Mundobasketu i evropskim muškim i ženskim prvenstvima, boravio svuda po Evropi, ali i u Južnoj Americi, na Filipinima, u Australiji, Africi, Kini… Ponosan sam na sve ono što sam uradio, sa seniorkama, mlađim kategorijama i seniorima, jer znam da sam u realizaciju svakog zadatka ulazio s 200 odsto želje i volje da to uspešno okončam”...
Po zavšetku kadetskog EP-a, tako se pogodilo, pola članova nacionalnog tima prešlo je u Partizan, a polovina u Crvenu zvezdu. Bolić se našao na crveno-belom „krilu” i u naredne četiri sezone s uspehom nosio je dres kluba s Malog Kalemegdana.
– Pre odlaska iz Vojvodine, u njoj sam puno toga naučio, jer sam imao dobre trenere. Razvijao sam se baš onako kako je to i trebalo i izrastao sam u najboljeg strelca kluba, što mi je i bila preporuka da pređem u Zvezdu. Nikada nije bilo sporno to da novosadskom klubu dugujem mnogo toga, ali sam od malih nogu bio zvezdaš i tada se ostvario moj san da zaigram za tu ekipu. Tokom naredne četiri godine uspeli smo da postanemo prvaci zemlje, a u Zvezdi sam, doduše u drugom mandatu, postao i kapiten tima. Najveći domet bio nam je finale ondašnje Jadranske lige, u kojem smo izgubili od ekipe Zadra.
Do titula u drugim klubovima
Iako je novosadskim košarkaškim parketima prodefilovao veliki broj kasnije trofejnih košarkaša, do pehara nisu stizali kao igrači Vojvodine.
„Zaista je bilo puno što rođenih Novosađana, poput Milana Gurovića i Milenka Tepića, što onih koji su stasavali u crveno-belom dresu, kao što su Željko Rebrača, Dragan Lukovski, Dragan Tarlać, Jovo Stanojević, Veselin Petrović i da ne ređam dalje, koji su donosili puno radosti ovdašnjim sportskim zaljubljenicima, ali nikada nisu to učinili kao igrači novosadskog kluba. Po meni, razlog se nalazio u nekadašnjim klupskim strukturama i njihovim planovima za rad. Bilo je tada jako teško da se zadrže ekstra talenti u Novom Sadu, ali kada su to mogli da urade, primera radi, odbojkaši i rukometaši, ne vidim zbog čega to nisu uspeli košarkaši”...
Usledio je potom povratak u Novi Sad, u novoformirani tim NIS Vojvodine.
– U NIS Vojvodini smo beležili više nego solidne rezultate. Često smo, zbog interesovanja gledalaca, utakmice igrali u velikoj sali Spensa. To je potrajalo tokom naredne dve sezone, a u drugoj, postao sam najbolji strelac JUBA lige i zaslužio ujedno i MVP titulu, namenjenu najkorisnijem igraču. To me je ponovo usmerilo ka Zvezdi, u koju sam stigao kao, zajedno s Borkom Radovićem, najstariji košarkaš, pa sam zadužio i kapitensku traku.
Na nagovor veterana, 2013. Bolić je postao predsednik KS Novog Sada. Bio je to njegov novi početak, ali na sasvim drugačijem polju.
– Četiri godine proveo sam na čelu gradskog saveza, postao i član UO, pa potpredsednik i, u maju 2019. generalni sekretar pokrajinskog saveza. Međutim, početkom decembra, pozvao me je tadašnji predsednik KS Srbije Predrag Danilović i predložio mi da dođem u Beograd i obavljam istu funkciju u KSS-u. To je za mene bila prilika za nadogradnju, jer sam, od 2012, praktično učio posao od Branka Lozanova. Prihvatio sam novi posao u narednih pet godina, sve do 2024, kao generalni sekretar KSS-a osvojio sam, sa raznim selekcijama, više od 20 medalja na najvećim takmičenjima širom planete. Bio sam aktivni učesnik SP u Manili, Olimpijade u Parizu, imao fantastičnu saradnju s Vladom Srbije, Olimpijskim komitetom naše zemlje, kao i sa FIBA, NBA ligom… Bilo je to neverovatno iskustvo za mene, koje me je oplemenilo u svakom smislu.
Aleksandar Predojević