(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ Златко Болић, некадашњи прослављени кошаркаш: Неостварена жеља А тим репрезентације
Одрастао је Златко Болић (50) дружећи се с кошаркашицама и кошаркашима и некако му је просто било суђено да се и сам опроба у том спорту.
И не само да је реализовао такву жељу, већ је био играч са завидном каријером, коју је градио у многим домаћим и иностраним клубовима, уписујући на тај начин властито име у галерију незаборавних асова југословенске и српске кошарке. И поред задовољства што је у томе успео, остала је жал код тог некадашњег аса што није оставио дубљи траг у сениорској репрезентацији Југославије, али имао је, назовимо га тако, пех што је играо у време када су европским и светским теренима харали истински асови нашег спорта и што је било ђаволски тешко, готово немогуће, истиснути било кога од њих и наметнути се селекторима.
– У време када сам био дете, у другој половини седамдесетих и првој осмадесетих година прошлог века, ми, деца, нисмо време проводили уз видео игре, мобилне телефоне, компјутере и телевизоре, није их ни било, већ смо се дружили – почео је причу Болић. – Рођен сам на Телепу и пријатељства сам градио углавном на улици и на оближњем Дунавцу, а играли смо се најчешће на теренима КК Партизан из овог дела Новог Сада. Волели смо да играмо мали фудбал и баскет, па се и у нама, док смо гледали старије како то раде, рађала љубав према спорту.
Велика улога породице
Златко Болић не крије да је одрастао уз пуно љубави мајке, сестре и деде, али да се веома рано осамосталио. Уз то, са садашњом супругом Весном, био је у вези још од 18. године. „Иако мама није ни знала да сам тренирао најпре фудбал, касније и кошарку, када је то сазнала, била је најредовнији пратилац свих утакмица које сам играо и постала је један од мојих ’најлуђих’ навијача. Чак је имала и своју столицу у малој сали Спенса. Нажалост, деда Лута је умро 1994. године и то ме је баш јако потресло, али живот је морао да иде даље. Супруга Весна, такође некадашња спортисткиња, као и моја деца Лука (23) и Дуња (25), апсолутно су ми омогућили да се посветим послу којим сам се бавио, и због тога сам им неизмерно захвалан”.
Ипак, први спорт који је Златко званично тренирао, није била кошарка.
– Пуне три године у доба дечаштва, играо сам фудбал у Војводини. Међутим, легенде клуба, Илија Пантелић и Јоцко Илић, хтели су да будем голман, али ја то никако нисам хтео. Жеља ми је била да будем нападач и да постижем голове, па сам тада преломио у себи да то није спорт за мене. Најзаслужнији за то што сам почео да вежбам кошарку, касније и да дођем у КК Војводина, био је мој тадашњи наставник физичког Ласло Ратгебер – Кеника, под чијим је вођством селекција моје основне школе „Јожеф Атила” била прва у Новом Саду и трећа на Школској олимпијади Војводине. Упутио је двојицу-тројицу мојих другара и мене у Војводину, а тамо ме ја, као први клупски тренер, дочекао Зоран Мирковић. После сам тренирао код Стевана Шмита и тако је кренула моја спортска каријера.
Мало је Болић застао, заискрила му је варница у оку, па је, не без поноса, додао:
– Најзаслужнији што сам се, ипак, нашао на кошаркашком терену, био је мој деда Милутин - Лута, мајчин отац, који је био економ у женском, касније и мушком погону Војводине. И пре него што сам се „заразио” тим спортом, путовао сам на утакмице с њим и практично био маскота код девојака, с којима сам обилазио читаву некадашњу Југославију. У зимским данима, када није било толико играња ван куће, ишао сам с дедом на Спенс и, неосетно, заволео кошарку. После сам почео и сам да играм баскет и у Војводину сам стигао 1987. године, са само 13 и по година. Сећам се, одмах су наишли и први успеси, пошто сам био најбољи у игри „један на један”, на кампу КС Новог Сада. Само три године касније, с Војводином сам освојио кадетско првенство оне велике Југославије, које је одржано у Новом Саду и које сматрам једним од највећих успеха које сам остварио. У мојој генерацији, између осталих, били су Сава Рајковић, Александар Сурла, Игор Ковачевић, Голуб Јовић и остали момци, добро знани новосадским кошаркашким заљубљеницима.
Путешествије по клубовима
Први инострани ангажман Златко Болић имао је у француском Стразбуру, а онда су уследиле честе промене средине, што у европским, што у домаћим клубовима. „Стразбур ме је одушевио, као сјајно организована средина у којој су играчи имали изванредне услове. После годину дана, на позив тренера Луке Павићевића и Горана Финца Миљковића и то само због њих, вратио сам се у Србију, и задужио дрес екипе Атласа. После сам играо у Вршцу, за тада изузетну екипу Хемофарма, с којом сам стигао до полуфинала Купа победника купова, у којем нам је ривал био Арис из Солуна. После сјајне сезоне, обрео сам се у грчкој Лариси, пре него што сам се вратио кући, где сам играо за новосадски Раднички и Металац из Ваљева. Каријеру сам завршио код Стојана Ивковића, у мађарском Кечкемету, после каријере која је трајала пуних 20 година”.
Заједно са Сурлом, Рајковићем и Ковачевићем, пошто је био најбољи стрелац завршног кадетског турнира, Златко је био позван да се прикључи првом тиму црвено-белих, у којем је тада тренер био Јован Малешевић, а непосредно пре тога, клуб је напустио легендарни Душан Ивковић.
– Првотимац сам, дакле, постао 1990, када сам имао само 16 година. Уз то, позван сам у кадетску селекцију наше тадашње земље, у којој сам био и капитен, за Европско првенство у Солуну. Међутим, имали смо несрећу да су нас, само недељу дана пре тог догађаја, напустили кошаркаши из Словеније и Хрватске, због распада СФРЈ, па смо у Грчку отишли без њих, с допуном у виду неких момака из Црне Горе и БиХ. Иако смо словили за једног од фаворита за трон, освојили смо тек седмо место. Уместо да се даље развијам кроз јуниорску репрезентацију, уследиле су санкције нашој земљи, па сам тај део пропустио и нисам играо ван граница наше земље. Тек 1996. године, заиграо сам за младу селекцију Југославије и с њом освојио треће место на Европском првенству за играче до 22 године, у Истанбулу, што је резултат којим се и данас дичим. Била је то генерација играча у којој су, заједно са мном, наступали су Харис Бркић, Драган Луковски, Дејан Мишковић, Јово Станојевић, Предраг Дробњак, Александар Чубрило и остали, касније афирмисани кошаркаши. У дуелу за треће место, били смо бољи од домаћина, Турака, чији дрес су, између осталих, носили Ибрахим Кутлај, Хидо Туркоглу, Мирсад Туркчан...
Остао у кошарци
Када је завршио с активним играњем, Златко Болић није рекао „збогом” кошарци, већ је основао сопствени клуб за млађе категорије – ЛД, који и данас живи и ради, а који је тако назван по иницијалима његове деце. У њему се, осим што је власник, бавио и бави и тренерским послом.
Логичан пут требало је да буде настављен Болићевим играњем за нашу најјачу селекцију, али…
– Иако сам то силно желео, веома тешко било је наметнути се селектору А тима, који је у то време имао на окупу прави правцати тим снова. Тада су паркетима широм Европе и света харали Саша Ђорђевић, Предраг Даниловић, Саша Обрадовић, Зоран Савић, Жарко Паспаљ, Владе Дивац и остали асови овдашње кошарке. Имао сам неке наступе, додуше, али на списку потенцијалних играча за репрезентацију мог имена није било, иако сам, барем по мени, такав позив заслуживао. Играо сам на некој пријатељској утакмици против селекције лиге, али никада нисам био чак ни на припремама државног тима. Још када сам почињао с озбиљним играњем, имао сам понуду из Панатинаикоса да променим држављанство и заиграм за тај велики клуб. Међутим, баш због жеље да обучем најдражи дрес наше најбоље селекције, то нисам прихватио. Остао сам у Србији, али је судбина одлучила другачије.
Пропутовао читав свет
Радећи у националном савезу, Златко Болић је имао јединствену прилику да пропутује практично читав свет, уздуж и попреко.
„Учествовао сам на свим Конгресима ФИБА Европе и ФИБА света, где год да су се одржавали и упознао много дивних људи”, поносан је Златко. „ Био сам, уз то, члан делегације КСС-а на Мундобаскету и европским мушким и женским првенствима, боравио свуда по Европи, али и у Јужној Америци, на Филипинима, у Аустралији, Африци, Кини… Поносан сам на све оно што сам урадио, са сениоркама, млађим категоријама и сениорима, јер знам да сам у реализацију сваког задатка улазио с 200 одсто жеље и воље да то успешно окончам”...
По завшетку кадетског ЕП-а, тако се погодило, пола чланова националног тима прешло је у Партизан, а половина у Црвену звезду. Болић се нашао на црвено-белом „крилу” и у наредне четири сезоне с успехом носио је дрес клуба с Малог Калемегдана.
– Пре одласка из Војводине, у њој сам пуно тога научио, јер сам имао добре тренере. Развијао сам се баш онако како је то и требало и израстао сам у најбољег стрелца клуба, што ми је и била препорука да пређем у Звезду. Никада није било спорно то да новосадском клубу дугујем много тога, али сам од малих ногу био звездаш и тада се остварио мој сан да заиграм за ту екипу. Током наредне четири године успели смо да постанемо прваци земље, а у Звезди сам, додуше у другом мандату, постао и капитен тима. Највећи домет био нам је финале ондашње Јадранске лиге, у којем смо изгубили од екипе Задра.
До титула у другим клубовима
Иако је новосадским кошаркашким паркетима продефиловао велики број касније трофејних кошаркаша, до пехара нису стизали као играчи Војводине.
„Заиста је било пуно што рођених Новосађана, попут Милана Гуровића и Миленка Тепића, што оних који су стасавали у црвено-белом дресу, као што су Жељко Ребрача, Драган Луковски, Драган Тарлаћ, Јово Станојевић, Веселин Петровић и да не ређам даље, који су доносили пуно радости овдашњим спортским заљубљеницима, али никада нису то учинили као играчи новосадског клуба. По мени, разлог се налазио у некадашњим клупским структурама и њиховим плановима за рад. Било је тада јако тешко да се задрже екстра таленти у Новом Саду, али када су то могли да ураде, примера ради, одбојкаши и рукометаши, не видим због чега то нису успели кошаркаши”...
Уследио је потом повратак у Нови Сад, у новоформирани тим НИС Војводине.
– У НИС Војводини смо бележили више него солидне резултате. Често смо, због интересовања гледалаца, утакмице играли у великој сали Спенса. То је потрајало током наредне две сезоне, а у другој, постао сам најбољи стрелац ЈУБА лиге и заслужио уједно и МВП титулу, намењену најкориснијем играчу. То ме је поново усмерило ка Звезди, у коју сам стигао као, заједно с Борком Радовићем, најстарији кошаркаш, па сам задужио и капитенску траку.
На наговор ветерана, 2013. Болић је постао председник КС Новог Сада. Био је то његов нови почетак, али на сасвим другачијем пољу.
– Четири године провео сам на челу градског савеза, постао и члан УО, па потпредседник и, у мају 2019. генерални секретар покрајинског савеза. Међутим, почетком децембра, позвао ме је тадашњи председник КС Србије Предраг Даниловић и предложио ми да дођем у Београд и обављам исту функцију у КСС-у. То је за мене била прилика за надоградњу, јер сам, од 2012, практично учио посао од Бранка Лозанова. Прихватио сам нови посао у наредних пет година, све до 2024, као генерални секретар КСС-а освојио сам, са разним селекцијама, више од 20 медаља на највећим такмичењима широм планете. Био сам активни учесник СП у Манили, Олимпијаде у Паризу, имао фантастичну сарадњу с Владом Србије, Олимпијским комитетом наше земље, као и са ФИБА, НБА лигом… Било је то невероватно искуство за мене, које ме је оплеменило у сваком смислу.
Александар Предојевић