OD PARIZA DO NOVOG SADA „Cuca i Bogdan” kao svedočanstvo ljubavi, umetnosti i tragedije

Predstava govori o izuzetnim ličnostima, slikarki i slikaru, Ljubici Cuci Sokić i Bogdanu Šuputu. Bili su vršnjaci, rođeni 1914. i prijatelji, Cule i Šule. Prijateljevali su u Beogradu i Parizu. Međusobna naklonost rasla je tokom učenja slikarstva i borbe da izraze i prikažu svoje talente. Za Bogdana, verovatno teže, jer je imao manje sredstava i podrške porodice. Cuca je i to razumevala i pomagala ga. Pamti ga kao vedrog mladića valovite kose čiju apolonsku pojavu primećuju. Ona je opet za njega draga, odana, postojana i nesebična prijateljica. 

Najlepši su im pariski dani. U Galeriji Matice srpske nalazi se Bogdanova slika „Kafana u Parizu“ (Café Blanche) na kojoj Cuca i on plešu dok tamnoputi muzičari sviraju džez. Pred rat u Beogradu osnivaju slikarsku grupu Deseto-rica i uspešno izlažu u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Bogdan je potom vojnik pa zarobljenik. Ubijen je u novosadskoj raciji januara 1942. sa nepunih dvadest osam;  Cuca je poživela skoro punih devedeset pet. 

Predstava ne odgoneta sudbinska pitanja, samo ih zaoštrava, ali daruje upečatljive osećaje. Gledajući ovu predstavu osetila sam privrženost i prisnost glavnih junaka, oni su svet za sebe i u bučnom društvu u Parizu, u međusobnom dopisivanju i poveravanju; osetila sam i težinu stradanja, gotovo kao na svojoj koži, život presečen u zamahu. 

Muzejski prostor je na neobičan i dinamičan način iskorišćen u predstavi. Scena sa kulisama ne postoji i istovremeno je ceo prostor scena, ali i garderoba. Ta prostorna dinamika doprinosi snazi do-življaja. Omogućuje dijalog između aktera i publike, da sagledate prostor, događaje i junake iz različitih uglova, da zamenite mesta sa njima i na kraju da u stvarnom razgovoru iznesete utiske i komentare. 

Predstava se poigrava i vremenom. Smeštena u period pre i s početka Drugog svetskog rata, čini i skok u savremeno doba u kome Cuca i Bogdan dobijaju priliku da se oproste, a publika da uzme učešće u tom razgovoru. Dijalog ostaje otvoren za nova doigravanja. Nemoguć, neizrečen, nedopisan, a potenci-jalno stvaran i uverljiv. Ljudski potreban i utešan. Pred kraj predstave se dešava i sažimanje vremena, nekad i sada, pa publika dobija priliku da se čvrstim zagrljajem, svako ponaosob, oprosti od Bogdana. U tom zagrljaju svako od nas postaje učesnik i sapatnik, van ovog vremena, u vremenu i stanju u koje nas je predstava dovela, gluma se apstrahuje i ostaje samo intenzivno saosećanje.

Predstavu odlikuje spoj fik-tivnog i dokumentarnog. Odnos glavnih junaka predstavljen je na osnovu uvida u njihovu prepisku. Scena saslušavanja u Gestapou zasnovana je na autentičnom zapisniku. Cuca Sokić je privođena i sumnjičena za saradnju sa komunistima. Kasnije saznaje da je prokazana od kolege vajara. Tortura je efektno izvedena sudarom tela koja stežu obruč oko osumnjičene i ledenim glasovima, potkazivanje opet efektnom mimikom i polugovorom, frfljanjem. 

Izvođenje odlomka iz Kočićevog „Jazavca pred sudom“ dokumentovano je fotografijom iz logora koja svedoči da je pozorišna igra spasonosna. U nemačkom logoru „Đavolji mlin“ zarobljenici su igrali Kočića snažeći otpor i opstanak. Odabrani odlomak o smrti Davidovog sina koji je pao kao vojnik carevine anticipira Bogdanovu sudbinu kao još jednog od palih sinova. 

U predstavi su korišćeni različiti mediji, kratki filmovi i odličan izbor prateće muzike. Kao bioskopski film junaci gledaju Čaplinovog „Velikog diktatora“ koji se igra globusom tj. svetom kao balonom. I dok je svet voljom velikog diktatora već zakoračio u rat, naši junaci su na korak od ratnih dešavanja. Dva videa koji su sastavni deo predstave snimani su za predstavu i ilustruju predratna dešavanja u Parizu i tokom rata u Beogradu. U oba se društvo mladih umetnika okuplja. Ali u pariskoj kafani bezbrižno, uz muziku, piće i ples kao na onoj Bogdanovoj slici, zapravo slika je i predložak za video. Na slici i u videu u krupnom planu je Cucina prijateljica Olga Kešeljević. U kontrastu sa ovim je video iz Beograda gde je glavni užitak, a i glavna tema zečiji paprikaš, meso, ulov slikara Mila Milunovića, u danima velike oskudice i gladi. Oči i lica okupljenih za stolom su gladni. Umetnost nije tema.

Snaga predstave je u dramati-zaciji, modernom konceptu i, pre svega, u uverljivom glumačkom izrazu ovih mladih ljudi. Sem glavnih junaka koji prirastaju srcu, ostali igraju po nekoliko uloga i svedoče o velikoj sposobnosti preobražaja; dama u zelenoj haljini i logorašica sa kapom, slikar, gestapovac, lo-goraš, hortijevac, Davida Štrbac i uča, batler i moler, potkazivač... Jednako su ubedljivi i neodoljivi kada uživaju u čarima Pariza i kada stradaju. 

Ova predstava je odličan spoj primenjenog teatra sa porukom i klasičnog, katarzičnog pozorišta. Poslednje Šuputovo delo su „Topole u Dunavskoj ulici“ i taj drvored ga je, zajedno sa majkom i tetkom, ispratio u smrt. Poruka je prošaputana, a zatim glasno rečena: „Ali živ je svako ko nije zaboravljen.“ Cuca Sokić je pamtila svog prijatelja. Pavle Beljanski je posedovao nekoliko njenih slika, ali ne i Bogdanovih iako ih je želeo. Sledeći tu njegovu želju ona je spomen-zbirci u dva navrata poklanjala Bogdanova dela koja i danas svedoče o njihovom pri-jateljstvu. Tragom njenih darova ostvarena je saradnja Teatra mladih i Spomen-zbirke koja je iznedrila novi dar, sjajnu muzejsku predstavu o nezaboravljanju.