ОД ПАРИЗА ДО НОВОГ САДА „Цуца и Богдан” као сведочанство љубави, уметности и трагедије

Представа говори о изузетним личностима, сликарки и сликару, Љубици Цуци Сокић и Богдану Шупуту. Били су вршњаци, рођени 1914. и пријатељи, Цуле и Шуле. Пријатељевали су у Бeограду и Паризу. Међусобна наклоност расла је током учења сликарства и борбе да изразе и прикажу своје таленте. За Богдана, вероватно теже, јер је имао мање средстава и подршке породице. Цуца је и то разумевала и помагала га. Памти га као ведрог младића валовите косе чију аполонску појаву примећују. Она је опет за њега драга, одана, постојана и несебична пријатељица. 

Најлепши су им париски дани. У Галерији Матице српске налази се Богданова слика „Кафана у Паризу“ (Café Blanche) на којој Цуца и он плешу док тамнопути музичари свирају џез. Пред рат у Београду оснивају сликарску групу Десето-рица и успешно излажу у павиљону „Цвијета Зузорић“. Богдан је потом војник па заробљеник. Убијен је у новосадској рацији јануара 1942. са непуних двадест осам;  Цуца је поживела скоро пуних деведесет пет. 

Представа не одгонета судбинска питања, само их заоштрава, али дарује упечатљиве осећаје. Гледајући ову представу осетила сам приврженост и присност главних јунака, они су свет за себе и у бучном друштву у Паризу, у међусобном дописивању и поверавању; осетила сам и тежину страдања, готово као на својој кожи, живот пресечен у замаху. 

Музејски простор је на необичан и динамичан начин искоришћен у представи. Сцена са кулисама не постоји и истовремено је цео простор сцена, али и гардероба. Та просторна динамика доприноси снази до-живљаја. Омогућује дијалог између актера и публике, да сагледате простор, догађаје и јунаке из различитих углова, да замените места са њима и на крају да у стварном разговору изнесете утиске и коментаре. 

Представа се поиграва и временом. Смештена у период пре и с почетка Другог светског рата, чини и скок у савремено доба у коме Цуца и Богдан добијају прилику да се опросте, а публика да узме учешће у том разговору. Дијалог остаје отворен за нова доигравања. Немогућ, неизречен, недописан, а потенци-јално стваран и уверљив. Људски потребан и утешан. Пред крај представе се дешава и сажимање времена, некад и сада, па публика добија прилику да се чврстим загрљајем, свако понаособ, опрости од Богдана. У том загрљају свако од нас постаје учесник и сапатник, ван овог времена, у времену и стању у које нас је представа довела, глума се апстрахује и остаје само интензивно саосећање.

Представу одликује спој фик-тивног и документарног. Однос главних јунака представљен је на основу увида у њихову преписку. Сцена саслушавања у Гестапоу заснована је на аутентичном записнику. Цуца Сокић је привођена и сумњичена за сарадњу са комунистима. Касније сазнаје да је проказана од колеге вајара. Тортура је ефектно изведена сударом тела која стежу обруч око осумњичене и леденим гласовима, потказивање опет ефектном мимиком и полуговором, фрфљањем. 

Извођење одломка из Кочићевог „Јазавца пред судом“ документовано је фотографијом из логора која сведочи да је позоришна игра спасоносна. У немачком логору „Ђавољи млин“ заробљеници су играли Кочића снажећи отпор и опстанак. Одабрани одломак о смрти Давидовог сина који је пао као војник царевине антиципира Богданову судбину као још једног од палих синова. 

У представи су коришћени различити медији, кратки филмови и одличан избор пратеће музике. Као биоскопски филм јунаци гледају Чаплиновог „Великог диктатора“ који се игра глобусом тј. светом као балоном. И док је свет вољом великог диктатора већ закорачио у рат, наши јунаци су на корак од ратних дешавања. Два видеа који су саставни део представе снимани су за представу и илуструју предратна дешавања у Паризу и током рата у Београду. У оба се друштво младих уметника окупља. Али у париској кафани безбрижно, уз музику, пиће и плес као на оној Богдановој слици, заправо слика је и предложак за видео. На слици и у видеу у крупном плану је Цуцина пријатељица Олга Кешељевић. У контрасту са овим је видео из Београда где је главни ужитак, а и главна тема зечији паприкаш, месо, улoв сликара Мила Милуновића, у данима велике оскудице и глади. Очи и лица окупљених за столом су гладни. Уметност није тема.

Снага представе је у драмати-зацији, модерном концепту и, пре свега, у уверљивом глумачком изразу ових младих људи. Сем главних јунака који прирастају срцу, остали играју по неколико улога и сведоче о великој способности преображаја; дама у зеленој хаљини и логорашица са капом, сликар, гестаповац, ло-гораш, хортијевац, Давида Штрбац и уча, батлер и молер, потказивач... Једнако су убедљиви и неодољиви када уживају у чарима Париза и када страдају. 

Ова представа је одличан спој примењеног театра са поруком и класичног, катарзичног позоришта. Последње Шупутово дело су „Тополе у Дунавској улици“ и тај дрворед га је, заједно са мајком и тетком, испратио у смрт. Порука је прошапутана, а затим гласно речена: „Али жив је свако ко није заборављен.“ Цуца Сокић је памтила свог пријатеља. Павле Бељански је поседовао неколико њених слика, али не и Богданових иако их је желео. Следећи ту његову жељу она је спомен-збирци у два наврата поклањала Богданова дела која и данас сведоче о њиховом при-јатељству. Трагом њених дарова остварена је сарадња Театра младих и Спомен-збирке која је изнедрила нови дар, сјајну музејску представу о незаборављању.