VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Žankove vinarije

Ovo je citat iz pisma koje mi je još u davna vremena, prošlog veka uputio, na adresu „Slobodne Dalmacije” u Splitu, u kojoj sam radio kao novinar-urednik inž. Vanja Žanko (1914-1996), jedan od pionira savremene proizvodnje grožđa i vina u posleratnoj Jugoslaviji.
 

Navodeći delove pesme „Rugalica vinu”, objavljene u beogradskom časopisu „NIN”, srpskog pesnika Ljubomira Simovića (1935-2025), kao ilustraciju što se sve piše u našim publikacijama, pa bi „Jugosloveni svoju situaciju morali smatrati tragičnom”. 

U pismu, koje sam sačuvao, dalje piše: „Žalosno je za zemlju koja je uložila velika sredstva u turističke objekte, naročito duž jadranske obale, da tako karikira svoja dostignuća. 

Za razliku od nas, Francuzi mogu biti više nego zadovoljni, čak i bahati, jer njihova štampa svakodnevno piše o tome kako imaju izvanredna vina, uči ih kako da ih piju, kako da ih serviraju, čak im savetuju gde da ih kupuju. 

Nedeljnici a la „NIN”, organizuju degustacije vina sa diskusijom novinara, a ženske revije, osim o modi, zdravlju, lepoti, kozmetici, redovno pišu i o vinu, a da ne govorim o drugim sredstvima informisanja: radiju, televiziji, izložbama, raznim vinarskim propagandnim manifestacijama i završava: 

- I u Francuskoj se kritički piše o vinima ali konstruktivno! Na vest o odlasku našeg velikog pesnika Ljubomira Simovića, setio sam se njegove pesme „Rugalica vinu”, za koju sam prvi put čuo od inž. Vanje Žanka. U znak poštovanja i sećanja na velikog pesnika i dramskog pisca uvrstio sam je u ovu kolumnu krajem prošlog meseca. 

Zahvaljujući čitaocima „Nedeljnog ručka” uverio sam se da je to bio pun pogodak. 
Za „Rugalicu” većina njih čuli su prvi put. I već je uvrstili u svoje kafanske razgovore.
 

Današnjom kolumnom želim da od zaborava otrgnem velikog vinogradara i vinara pomenutog Vanju Žanka. Poreklom je iz ugledne i imućne porodice u Dalmatinskoj zagori, Sinju, 30-ak kilometara od Splita, čuvenom po Sinjskoj alki i alkarima. Prvi je kod nas (1948), inicirao i kroz dugi niz godina realizovao preradu grožđa u vino na industrijski savremen način. 

U Benkovcu i Imotskom 1949. po njegovom projektu proradile su prve dve vinarije koje su utrle put industrijalizaciji jugoslovenskog vinarstva. Koristeći iskustva stečena desetogodišnjim radom u Alžiru, Francuskoj i SAD (Kalifornija), u saradnji sa arhitektama gradi veliki broj vinarija duž cele jadranske obale i na ostrvima. 

Po njegovim vođstvom grade se sve veće industrijske vinarije u Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, na Kosovu i u Vojvodini. Bez obzira na otpore i kritike na takvo usmerenje, izgradnjom industrijskih vinarija započinje kvalitetno novo razdoblje savremene proizvodnje u vinogradarstvu i vinarstvu, snažan napredak tržišta vina i odgoja velikog broja enoloških stručnjaka.
 

Jugoslavija igra sve značajniju ulogu u svetskoj proizvodnji, dugo je bila među deset najvećih vinogradarskih zemalja, jedno vreme i šesta po izvozu vina u svet. Primera radi: vinarije na Kosovu (u Landovici, Orahovcu i Suvoj Reci), koje su projektovali inž. Žanko i njegovi saradnici, plasiraju godišnje na zapadnonemačko tržište, verovali ili ne, 34 miliona litara vina, pod etiketom Amselfelder spate burgunder.
 

U razgovoru s inženjerom Žankom, novembra 1989. godine zabeležio sam da je vinarija u Benkovcu u minulih četrdeset godina povećala svoj kapacitet, sa početnih 25.000 hektolitara (dva i po miliona litara) na 60.000 hektolitara. A imotska vinarija je sa prvih posleratnih mogućnosti da preradi 16.000 hektolitara povećana na čitavih 230.000 hektolitara. 

Stalnim proširivanjem kapaciteta, u čemu je značajnu ulogu imala i novosadska firma „Tehnoproces”, poboljšavajući pri tom i tehnologiju prerade, Imoćani su bili u stanju da dnevno prerade i do 1,2 miliona kilograma grožđa. I da dnevno destilišu i do 180.000 litara vina. Za 40 godina vinarija u Benkovcu proizvela je 120 miliona litara vina, a u Imotskom više od 200 miliona. 
 

- Pa zar je moguće da su toliki milioni litara „glavoboljšeca” kako su o njima pisali novinari, mogli da se plasiraju potrošačima? - primetio je Vanja Žanko.
Jednom prilikom upitao sam ga za mišljenje da se i težacima, privatnicima dozvoli da prerađuju i flaširaju svoja vina. Inženjer Žanko je spremno odgovorio:
 

- To lepo zvuči u ušima kabinetskih stručnjaka. Vratimo se našoj stvarnosti i uzmimo kao primer vinogradarsko područje oko vinarije u Benkovcu. Kad bi ona preko noći nestala i kada bi se prepustilo privatnicima da prerađuju grožđe umesto vinarije, trebalo bi nabaviti desetak hiljada bačvi, desetak kilometara nanizanih. 

Njih bi trebalo podeliti među vinogradarima „bez alata i zanata”, a bačve smestiti u privatne konobe, u kojima bi grožđe vinificirali po staroj, davno napuštenoj tehnologiji.
Nisam imao potpitanja. Samo sam progovorio po splitski: „Ima i ta mista”.