ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Жанкове винарије

Ово је цитат из писма које ми је још у давна времена, прошлог века упутио, на адресу „Слободне Далмације” у Сплиту, у којој сам радио као новинар-уредник инж. Вања Жанко (1914-1996), један од пионира савременe производње грожђа и вина у послератној Југославији.
 

Наводећи делове песме „Ругалица вину”, објављене у београдском часопису „НИН”, српског песника Љубомира Симовића (1935-2025), као илустрацију што се све пише у нашим публикацијама, па би „Југословени своју ситуацију морали сматрати трагичном”. 

У писму, које сам сачувао, даље пише: „Жалосно је за земљу која је уложила велика средства у туристичке објекте, нарочито дуж јадранске обале, да тако карикира своја достигнућа. 

За разлику од нас, Французи могу бити више него задовољни, чак и бахати, јер њихова штампа свакодневно пише о томе како имају изванредна вина, учи их како да их пију, како да их сервирају, чак им саветују где да их купују. 

Недељници а ла „НИН”, организују дегустације вина са дискусијом новинара, а женске ревије, осим о моди, здрављу, лепоти, козметици, редовно пишу и о вину, а да не говорим о другим средствима информисања: радију, телевизији, изложбама, разним винарским пропагандним манифестацијама и завршава: 

- И у Француској се критички пише о винима али конструктивно! На вест о одласку нашег великог песника Љубомира Симовића, сетио сам се његове песме „Ругалица вину”, за коју сам први пут чуо од инж. Вање Жанка. У знак поштовања и сећања на великог песника и драмског писца уврстио сам је у ову колумну крајем прошлог месеца. 

Захваљујући читаоцима „Недељног ручка” уверио сам се да је то био пун погодак. 
За „Ругалицу” већина њих чули су први пут. И већ је уврстили у своје кафанске разговоре.
 

Данашњом колумном желим да од заборава отргнем великог виноградара и винара поменутог Вању Жанка. Пореклом је из угледне и имућне породице у Далматинској загори, Сињу, 30-ак километара од Сплита, чувеном по Сињској алки и алкарима. Први је код нас (1948), иницирао и кроз дуги низ година реализовао прераду грожђа у вино на индустријски савремен начин. 

У Бенковцу и Имотском 1949. по његовом пројекту прорадиле су прве две винарије које су утрле пут индустријализацији југословенског винарства. Користећи искуства стечена десетогодишњим радом у Алжиру, Француској и САД (Калифорнија), у сарадњи са архитектама гради велики број винарија дуж целе јадранске обале и на острвима. 

По његовим вођством граде се све веће индустријске винарије у Херцеговини, Србији, Црној Гори, Македонији, на Косову и у Војводини. Без обзира на отпоре и критике на такво усмерење, изградњом индустријских винарија започиње квалитетно ново раздобље савремене производње у виноградарству и винарству, снажан напредак тржишта вина и одгоја великог броја енолошких стручњака.
 

Југославија игра све значајнију улогу у светској производњи, дуго је била међу десет највећих виноградарских земаља, једно време и шеста по извозу вина у свет. Примера ради: винарије на Косову (у Ландовици, Ораховцу и Сувој Реци), које су пројектовали инж. Жанко и његови сарадници, пласирају годишње на западнонемачко тржиште, веровали или не, 34 милиона литара вина, под етикетом Amselfelder spate burgunder.
 

У разговору с инжењером Жанком, новембра 1989. године забележио сам да је винарија у Бенковцу у минулих четрдесет година повећала свој капацитет, са почетних 25.000 хектолитара (два и по милиона литара) на 60.000 хектолитара. А имотска винарија је са првих послератних могућности да преради 16.000 хектолитара повећана на читавих 230.000 хектолитара. 

Сталним проширивањем капацитета, у чему је значајну улогу имала и новосадска фирма „Технопроцес”, побољшавајући при том и технологију прераде, Имоћани су били у стању да дневно прераде и до 1,2 милиона килограма грожђа. И да дневно дестилишу и до 180.000 литара вина. За 40 година винарија у Бенковцу произвела је 120 милиона литара вина, а у Имотском више од 200 милиона. 
 

- Па зар је могуће да су толики милиони литара „главобољшеца” како су о њима писали новинари, могли да се пласирају потрошачима? - приметио је Вања Жанко.
Једном приликом упитао сам га за мишљење да се и тежацима, приватницима дозволи да прерађују и флаширају своја вина. Инжењер Жанко је спремно одговорио:
 

- То лепо звучи у ушима кабинетских стручњака. Вратимо се нашој стварности и узмимо као пример виноградарско подручје око винарије у Бенковцу. Кад би она преко ноћи нестала и када би се препустило приватницима да прерађују грожђе уместо винарије, требало би набавити десетак хиљада бачви, десетак километара нанизаних. 

Њих би требало поделити међу виноградарима „без алата и заната”, а бачве сместити у приватне конобе, у којима би грожђе винифицирали по старој, давно напуштеној технологији.
Нисам имао потпитања. Само сам проговорио по сплитски: „Има и та миста”.