ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Поезија и вино

 Већ у самој зори културе оно стиче издвојено место својим физичким значењем, не само као дар природе, него и као божански дар. Сматрано је пићем бесмртности, симболом сазнања и посвећености. Оно је причесно пиће, које има важну улогу у култовима и религијским ритуалима, у хришћанству има значење Христове крви...
 

Антологија поезије у чијем средишту је вино, огромна је и бескрајна. Стихови о вину говоре се и пишу од најстаријих дана до данас. Из антологије наших поштовалаца Дионизиса, почећемо са српским песником и драмским писцем Љубомиром Симовићем, који је преминуо прошлог месеца. Његова песма „Ругалица вину”, објављена у београдском недељнику НИН осамдесетих година, изазвала је поприлично незадовољство, посебно наших стручњака енологије.
 

Ругалица вину (Љубомир Симовић, 1935-2025)
Ако су господи Грцима и Латинима
спремали гозбе с оваквим винима,
краљеви наши, кукавци нам сињи, 
доста су их и поштовали Латини.
Је ли ово из мочваре захваћено? Слично киши!
Да га пије, повратило би и море!
Е, ако смо с овим у прошевину ишли, 
лепе смо невесте доводили у дворе!
Па зар овим да се посвете Дечани?
Овим би се и але и гује плашиле!
Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани?
За ово, деспоте Угљеша? Ово краљу
Вукашине?
Па зар је ово вино за патријарха?
Ово амброзија? Ово златно пераје?
Пијем, па разумем Краљевића Марка
што пола пије, а пола Шарцу даје!
Ово је вино заседа у мраку!
Жаба у устима, канџа у стомаку!
Није ти ово ни радост сиромаху,
а камоли цару! А камоли јунаку!
Ако смо ово пред Косово пили,
како смо могли - добро смо и прошли!
Боље да су нам браде осмудили
но с овим што нам рекоше: добродошли!
Боље и гуја да пљуне у лице! Боље
и шлем с више рупа него у свирали!
Ако смо од овог узимали причест,
доста смо милости Божје и имали!
С чорбом по прслуку, са шталом у глави,
знам ја, винопије, како вам је било!
Не може нико ко наши винари
од бољег грожђа горе вино!

Незнани грађани (Васко Попа, 1922-1991)
Астрогоља Винко Лозић је рођен
Једном заувек у Вршцу
Окупали га у вину
И повили у лишће винове лозе
Прва му играчка била
Дурбин за читање небеских слова
Склепан од тулузине

Живео је дању међу људима
Ноћу међу звездама

Кад му је дошло време да умре
Преселио се у тело
Неког видовитог суграђанина

Свако од нас Вршчана 
Може бити он главом
Али то не признаје

Па тако и ја слежем раменима

Дубровачко вино (Јован Дучић, 1874-1943)
Море непомично, мирно као срма,
Лежаше пред вртом. Само млаз фонтана
Прска. Док из модрог ловоровог грма
Вири блудно лице, раморнога пана. 
Чу се страсна свирка. Затим друштво цело
Јави се у врту; сва су лица њина
Била раздрагана; све беше весело
После доброг ручка и перфидног вина.

И почеше игре, све с нежним дармаром,
Извесна пометња наступи у чину:
То капетан псалме цитира са жаром
А Доминиканац свира мандолину...

Госпођица Ана де Доце, већ седа,
Чувена са строгих врлина и тона,
Окружена јатом дама, приповеда
Једну праву причу из Декамерона.