VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Poezija i vino

 Već u samoj zori kulture ono stiče izdvojeno mesto svojim fizičkim značenjem, ne samo kao dar prirode, nego i kao božanski dar. Smatrano je pićem besmrtnosti, simbolom saznanja i posvećenosti. Ono je pričesno piće, koje ima važnu ulogu u kultovima i religijskim ritualima, u hrišćanstvu ima značenje Hristove krvi...
 

Antologija poezije u čijem središtu je vino, ogromna je i beskrajna. Stihovi o vinu govore se i pišu od najstarijih dana do danas. Iz antologije naših poštovalaca Dionizisa, počećemo sa srpskim pesnikom i dramskim piscem Ljubomirom Simovićem, koji je preminuo prošlog meseca. Njegova pesma „Rugalica vinu”, objavljena u beogradskom nedeljniku NIN osamdesetih godina, izazvala je poprilično nezadovoljstvo, posebno naših stručnjaka enologije.
 

Rugalica vinu (Ljubomir Simović, 1935-2025)
Ako su gospodi Grcima i Latinima
spremali gozbe s ovakvim vinima,
kraljevi naši, kukavci nam sinji, 
dosta su ih i poštovali Latini.
Je li ovo iz močvare zahvaćeno? Slično kiši!
Da ga pije, povratilo bi i more!
E, ako smo s ovim u proševinu išli, 
lepe smo neveste dovodili u dvore!
Pa zar ovim da se posvete Dečani?
Ovim bi se i ale i guje plašile!
Pa zar si ovo pio, Stefane Prvovenčani?
Za ovo, despote Uglješa? Ovo kralju
Vukašine?
Pa zar je ovo vino za patrijarha?
Ovo ambrozija? Ovo zlatno peraje?
Pijem, pa razumem Kraljevića Marka
što pola pije, a pola Šarcu daje!
Ovo je vino zaseda u mraku!
Žaba u ustima, kandža u stomaku!
Nije ti ovo ni radost siromahu,
a kamoli caru! A kamoli junaku!
Ako smo ovo pred Kosovo pili,
kako smo mogli - dobro smo i prošli!
Bolje da su nam brade osmudili
no s ovim što nam rekoše: dobrodošli!
Bolje i guja da pljune u lice! Bolje
i šlem s više rupa nego u svirali!
Ako smo od ovog uzimali pričest,
dosta smo milosti Božje i imali!
S čorbom po prsluku, sa štalom u glavi,
znam ja, vinopije, kako vam je bilo!
Ne može niko ko naši vinari
od boljeg grožđa gore vino!

Neznani građani (Vasko Popa, 1922-1991)
Astrogolja Vinko Lozić je rođen
Jednom zauvek u Vršcu
Okupali ga u vinu
I povili u lišće vinove loze
Prva mu igračka bila
Durbin za čitanje nebeskih slova
Sklepan od tuluzine

Živeo je danju među ljudima
Noću među zvezdama

Kad mu je došlo vreme da umre
Preselio se u telo
Nekog vidovitog sugrađanina

Svako od nas Vrščana 
Može biti on glavom
Ali to ne priznaje

Pa tako i ja sležem ramenima

Dubrovačko vino (Jovan Dučić, 1874-1943)
More nepomično, mirno kao srma,
Ležaše pred vrtom. Samo mlaz fontana
Prska. Dok iz modrog lovorovog grma
Viri bludno lice, ramornoga pana. 
Ču se strasna svirka. Zatim društvo celo
Javi se u vrtu; sva su lica njina
Bila razdragana; sve beše veselo
Posle dobrog ručka i perfidnog vina.

I počeše igre, sve s nežnim darmarom,
Izvesna pometnja nastupi u činu:
To kapetan psalme citira sa žarom
A Dominikanac svira mandolinu...

Gospođica Ana de Doce, već seda,
Čuvena sa strogih vrlina i tona,
Okružena jatom dama, pripoveda
Jednu pravu priču iz Dekamerona.