ODRŽAN 22. KAMP „MALA SREĆNA KOLONIJA” NA DUNAVCU U PETROVARADINU Priroda i društvo lekovito deluju na decu
Uprkos lošem vremenu koje je obeležilo početak nedelje, pa samim tim i višednevni boravak na Dunavcu u Petrovaradinu, dvadesetak dece doživelo je nove izazove i čari kampovanje a u okviru Kampa „Mala srećna kolonija” koji se ove godine održao po 22. put i to od 5. do 12. jula.
Malci i omladinci koji su štićenici Sigurne dečje kuće i Dnevnog boravka Centra za socijalni rad, osim kiše i olujnih vetrova, pamtiće ovogodišnje druženje i po raznim aktivnostima: od sportskih, likovnih, pozorišnih i literarno-novinarskih radionica, druženja oko logorske vatre, pa preko gostiju iz Crvenog krsta Novog Sada i Vojske Srbije, i sve do odlazaka u Muzej Vojvodine, Galeriju Matice srpske, Muzej grada Novog Sada, Spomen-sobe prve brigade kopnene vojske...
– Bile su nam i gošće iz Grada, članica Gradskog veća za socijalnu zaštitu i brigu o porodici Sonja Radaković i savetnica gradonačelnika Ljiljana Koković, zajedno sa sekretarom Crvenog krsta Novog Sada Draganom Lazićem, a sa njima smo razgovarali o tome šta bismo i kako mogli da poboljšamo u ovom kampu – kaže osnovačica kampa Marijana Stevanović, podsećajući da se u njemu ništa nije ulagalo 20 godina. – Trebalo bi renovirati sanitarni čvor, postaviti krov na kuhinju i trpezariju, a ujedno i izbetonirati taj deo kako se ne bi slivala kiša preko tepiha koje za sada imamo na tom neravnom terenu, takođe, bilo bi dobro i da se obnovi kuhinja, da se ozidaju šporet i sudopera... Treba dosta stvari uraditi kako bi se poboljšali uslovi, a i kako bi se ceo kamp i ova ideja podigli na viši nivo.
Za sada je postignut dogovor sa predstavnicama gradske vlasti da im se u narednom periodu dostavi spisak svih potrepština, ali i ideja kako bi ovaj kamp ponovo postao prepoznatljivi simbol obrazovno-inkluzivnog programa, što i jeste njegova suština već više od dve decenije.
– Ovo je prilika da deca borave u prirodi, da obogate svoj rečnik, da se više druže i međusobno pomažu i podržavaju. Ono što najviše nauče u kampu jeste kako da budu istrajniji i odgovorniji, da imaju više razumevanja i razbiju predsasude koje se tiču međugeneracijskog jaza. Mi njima kroz aktivnosti razvijamo estetske vrednosti, maštu, duh zajedništva – navodi naša sagovornica.
Ove godine u kampu su imali takoreći ispomoć i iz OPENS-a, budući da su četiri volonterke svakodnevno boravile sa decom, a kako kažu, rado će se odazvati pozivu i narednog leta. A utisci dece su šaroliki – neki su oduševljeni boravkom u prirodi i druženjem, dok ima i onih, doduše u manjini, kojima dani bez telefona mnogo teže padaju. Ipak, sam finiš kampa uvek prođe vrlo emotivno jer rastanke niko ne voli.
– Ništa u životu se ne može raditi bez entuzijazma, a mi koji realizujemo ovaj kamp cele godine smo angažovani i makar mene to sve održava u fizičko-psihičkoj formi. Ono što je najvažnije, priroda i društvo u kampu lekovito deluju na svu decu – zaključuje Marijana Stevanović.