ОДРЖАН 22. КАМП „МАЛА СРЕЋНА КОЛОНИЈА” НА ДУНАВЦУ У ПЕТРОВАРАДИНУ Природа и друштво лековито делују на децу
Упркос лошем времену које је обележило почетак недеље, па самим тим и вишедневни боравак на Дунавцу у Петроварадину, двадесетак деце доживело је нове изазове и чари камповање а у оквиру Кампа „Мала срећна колонија” који се ове године одржао по 22. пут и то од 5. до 12. јула.
Малци и омладинци који су штићеници Сигурне дечје куће и Дневног боравка Центра за социјални рад, осим кише и олујних ветрова, памтиће овогодишње дружење и по разним активностима: од спортских, ликовних, позоришних и литерарно-новинарских радионица, дружења око логорске ватре, па преко гостију из Црвеног крста Новог Сада и Војске Србије, и све до одлазака у Музеј Војводине, Галерију Матице српске, Музеј града Новог Сада, Спомен-собе прве бригаде копнене војске...
– Биле су нам и гошће из Града, чланица Градског већа за социјалну заштиту и бригу о породици Соња Радаковић и саветница градоначелника Љиљана Коковић, заједно са секретаром Црвеног крста Новог Сада Драганом Лазићем, а са њима смо разговарали о томе шта бисмо и како могли да побољшамо у овом кампу – каже основачица кампа Маријана Стевановић, подсећајући да се у њему ништа није улагало 20 година. – Требало би реновирати санитарни чвор, поставити кров на кухињу и трпезарију, а уједно и избетонирати тај део како се не би сливала киша преко тепиха које за сада имамо на том неравном терену, такође, било би добро и да се обнови кухиња, да се озидају шпорет и судопера... Треба доста ствари урадити како би се побољшали услови, а и како би се цео камп и ова идеја подигли на виши ниво.
За сада је постигнут договор са представницама градске власти да им се у наредном периоду достави списак свих потрепштина, али и идеја како би овај камп поново постао препознатљиви симбол образовно-инклузивног програма, што и јесте његова суштина већ више од две деценије.
– Ово је прилика да деца бораве у природи, да обогате свој речник, да се више друже и међусобно помажу и подржавају. Оно што највише науче у кампу јесте како да буду истрајнији и одговорнији, да имају више разумевања и разбију предсасуде које се тичу међугенерацијског јаза. Ми њима кроз активности развијамо естетске вредности, машту, дух заједништва – наводи наша саговорница.
Ове године у кампу су имали такорећи испомоћ и из ОПЕНС-а, будући да су четири волонтерке свакодневно боравиле са децом, а како кажу, радо ће се одазвати позиву и наредног лета. А утисци деце су шаролики – неки су одушевљени боравком у природи и дружењем, док има и оних, додуше у мањини, којима дани без телефона много теже падају. Ипак, сам финиш кампа увек прође врло емотивно јер растанке нико не воли.
– Ништа у животу се не може радити без ентузијазма, а ми који реализујемо овај камп целе године смо ангажовани и макар мене то све одржава у физичко-психичкој форми. Оно што је најважније, природа и друштво у кампу лековито делују на сву децу – закључује Маријана Стевановић.