POLA VEKA STVARALAŠTVA BRACE AZARIĆA IZ NOVIH KOZARACA Dušu ne može da sačuva veštačka inteligencija

Tim povodom u izdanju Kulturnog centra Kikinde objavljena je i monograafija „Iz sna i iz sećanja“ koju je priredio Marko Ljubičić, u kojoj su se pored životopisa Azarića našle recenzije poznatih likovnih kritičara, književnika i reprodukcije njegovih slika. 

Azarić je u slikarske vode uplivao iz hobija, jer je uz zanimanje modelara  kojim se bavio, najpre u Kragujevcu potom u Kikindi, uvideo da u sebi nosi talenat te da kroz slikarstvo može iskazati slobodu, koja je jako važna ne samo u umetnosti nego i u svakodnevnom životu. Braco napominje da mu je lep bio i posao modelara u livnici, gde je od drveta pravio modele za odlivke delova za automobilsku industriju „Dženeral motorsa“, ali da je još u Kragujevcu družeći se sa Vladanom Subotićem i drugim umetnicima  uvideo ekspresionistički osećaj.   

– Ako si opterećen da nešto moraš da stvaraš, onda to nije ono pravo. Sloboda izražavanja daje prave vrednosti, u zavisnosti već od talenta i upornosti. Očigledno da je u mojim slikama dosta toga sažeto, nekim svojim radovima i sam sam se čudio. Drago mi je da je sve došlo na svoje mesto, tokom drugotrajnog života i stvaralaštva – kaže Azarić.

Sedam godina je živeo i radio u Kragujevcu, gde je prvu samostalnu izložbu imao 1973. godine, a po povratku na sever Banata uz zaposlenje u kikindskoj Livnici, gde je nastavio da širi slikarski opus i intenzivnije da se druži sa kikindskim i umetnicima iz drugih sredina. 

– Kad govorim o umetnosti, uvek mislim na osećanja. To je moć, taj božiji dar da svoja osećanja pretvoriš u umetničko delo. Dugo nosim u sebi ono što hoću da naslikam i kada slika sazri u meni, jednostavno je izbacim iz sebe. Nije važno šta se slika, nego kakav je izraz. U momentu slikanja, sav se predajem delu. Slikam onako kako osećam, sve potčinjavam osećanjima i ljubavi prema prirodi – priča Azarić, napominjući da nikada ne razmišlja o tome da li slika amaterski ili profesionalno. 

Zadatak prave umetnosti je da spašava čovekovu dušu, u vreme kada tehnologija ulazi u sve pore društva, čak i u umetnost. 

– Može i veštačka inteligencija da naslika umetničko delo, samo što ta slika ili druga umetnička dela nemaju dušu.  A, čovek ako izgubi dušu, postaće mašina i uništiće se.  U Kikindi imamo institucije koje u tome ispunjevaju tu misiju, počev od svetski poznatog Centra za likovnu i primenjenu umetnost sa muzejom „Tera“, do Kulturnog centra, Narodnog muzeja, Biblioteke „Jovan Popović“, Narodnog pozorišta i drugih –ističe slikar Braco Azarić, koji i sam vodi u Novim Kozarcima Umetničku galeriju „Zdravko Mandić“.