SRBIJA U VRTLOGU GLOBALNIH PREVIRANJA Paradoksi snage, ranjivosti i pragmatične diplomatije

U 21. veku, ova geopolitička pozicija dobija nove dimenzije: globalni poredak prolazi kroz duboke potrese, uzrokovane vojnim sukobima, sankcijama, ekonomskim šokovima, tehnološkim revolucijama i kulturno-ideološkim sukobima. U takvom ambijentu, Srbija nije pasivni posmatrač, već aktivni učesnik u procesima koji prevazilaze njene unutrašnje kapacitete. Ona postaje i posrednik i arena u kojoj se testiraju različiti modeli globalnog upravljanja.

Paradoksi unutrašnje politike, ekonomske ranjivosti i pragmatične diplomatije su ono što karakteriše Srbiju poslednjih nekoliko decenija. Srbija je, uprkos svojim slabostima i ograničenjima, uspevala da gradi specifičnu snagu kroz pragmatizam i fleksibilnu diplomatiju, ali je uvek bila izložena riziku dugoročne erozije suvereniteta ukoliko ne uspeva da pronađe ravnotežu između Istoka i Zapada.

Unutrašnji politički paradoksi: između konsolidacije i radikalizacije

Jedan od najupečatljivijih aspekata srpskog političkog života poslednje decenije jeste fenomen istovremene stabilnosti i nestabilnosti. Sa jedne strane, stabilokratija na kojoj je insistirala vladajuća stranka, uspevala je da obezbedi visok ekonomski rast i stabilnost, koju u prethodnim decenijama Srbija nije imala.  Taj model je podrazumevao čvršći nivo kontrole nad institucijama. Sa druge strane, upravo taj model je viđen kao nepoželjan od strane duboke države i kroz kontinuiranu opstrukciju legitimiteta, koja se izražavala i izražava i dalje u protestima, političkim blokadama, dovela je do rasta nepoverenja u rad institucija.

Teorijski, ovo se može povezati sa konceptom „hibridnog rata” kojem cilj nije urušavanje institucija države, već njihovo slabljenje, do tačke kada su one na ivici gubljenja legitimiteta.

Sabotaža duboke države kao instrumenata pritiska nije viđena samo u Srbiji. Na udaru su sve zemlje Istočne Evrope koje se percipiraju kao potencijalna zona uticaja Rusije ili saveznici Trampove administracije. Iako ovaj diskurs često ima populističku funkciju mobilizacije, njegova suština je u tome što ukazuje na trajnu dihotomiju: svaki suverenistički otpor tumači se kao autokratija. Ovo stvara efekat „logoraškog mentaliteta”, koji se koristi za slabljenje podrške suverenističkom vođenju države i jačanju ideologija koje su suprotne.

Suverenizam u Srbiji često se definiše kao otpor spoljnim pritiscima, bilo sa Zapada (EU, NATO, globalne institucije), bilo sa Istoka (ruski ili kineski uticaj). On nosi u sebi istorijsko iskustvo države koja je više puta bila deo imperijskih struktura i borila se za nezavisnost. Suverenizam tako postaje ne samo politička strategija, nego i kulturni kod – naglašavanje identiteta, kontrole resursa i očuvanja tradicije. U praksi, ovaj stav se manifestuje kroz odbijanje da se prihvati bezuslovna politička uslovljavanja (npr. oko Kosova) i kroz težnju ka balansiranju velikih sila.

Vouk ideologija u srpskoj javnosti najčešće se doživljava kao „uvozni proizvod” zapadnih kulturnih politika. Ona nosi akcenat na rodnu ravnopravnost, LGBT prava, antidiskriminaciju i dekonstrukciju tradicionalnih nacionalnih i verskih obrazaca. Dok se u zapadnim društvima vouk pristup predstavlja kao korektiv istorijskih nepravdi, u Srbiji često izaziva otpor kao nešto što dolazi „spolja” i što je u koliziji sa tradicionalnim vrednostima, pravoslavljem i nacionalnim identitetom.

Srbija danas stoji između dva snažna magneta. Suverenizam je uslov njenog opstanka kao samostalne države, dok vouk ideologija predstavlja neizbežan deo kulturnog pejzaža globalizovanog sveta u koji Srbija teži da uđe ili barem da se o njega ekonomski okoristi. Izazov nije u apsolutnom odbacivanju jednog ili drugog, već u sposobnosti da se artikuliše sopstveni model – takav koji će omogućiti Srbiji da ostane subjekt, a ne objekat globalnih procesa.

Čiji su protesti?

Međutim, empirijski podaci iz 2024–2025. godine pokazuju da model „srednjeg puta” ima svoje slabe tačke, naročito u svetlu dinamike protesta nakon tragičnog događaja u Novom Sadu. Kolaps nadstrešnice na železničkoj stanici 1. novembra 2024. godine, u kojem je stradalo 16 ljudi, izazvao je talas demonstracija širom Srbije  –  od studentskih blokada u Beogradu i Novom Sadu do masovnih marševa u desetinama gradova. Iako je u prvim nedeljama izgledalo da će protesti eskalirati u sistemski izraz nezadovoljstva, sposoban da dovede do stvarnih društvenih promena, godinu dana kasnije stvarnost je pokazala suprotno: demonstracije su se svele na ciklične i iscrpljujuće akcije koje nisu uspele da promene nijedan ključni parametar političkog sistema. Umesto dubokih reformi, potvrdile su dubinu socijalne apatije, gde je ogromna energija mobilisana na početku istrošena na održavanje statusa kvo, bez ikakvog vidljivog napretka.

Obično slabost opozicije jača vlast, ali u Srbiji je taj proces proizveo paradoksalan, i možda očekivan efekat: ne samo rastuću apatiju prema formalnim političkim akterima, već i mogućnost potpune pasivizacije čitavog spektra društvenih snaga. Nakon godinu dana, sa protestima koji su se nastavili i tokom leta 2025, praćeni brojnim incidentima, svi akteri našli su se na istim startnim pozicijama kao u novembru 2024. Vlast, predvođena predsednikom Vučićem, i dalje čvrsto kontroliše državne institucije, okrivljjući demonstrante za urušavanje stabilnosti države i ekonomije. Opozicija, fragmentisana i nesposobna da se konsoliduje, ostala je na marginama, dok su studentski lideri – simboli „pobune” – izgubili značajan deo podrške usled sve veće radikalizacije i nedefinisanog političkog stanovišta.

Studenti su od samog početka insistirali na nezavisnosti, čak i prema opoziciji. U aprilu 2025, tokom masovnih protesta pod sloganom „Sloboda vlada čaršijom”, akademci su bukvalno „bacili opoziciju na marginu” političke scene, odbijajući da se integrišu u stranačke platforme. Ovo nije slučajnost: studenti su organizovali decentralizovane akcije fokusirajući se na konkretne zahteve poput odgovornosti za korupciju bez ikakvog „partijskog kišobrana”. Rezultat? Opozicione stranke, umesto da pokažu svoju snagu, završile su u senci, nesposobne da mobilišu sopstvene baze.

Trenutno na društvenim mrežama vlada konfuzija i sve češće optužbe između studentskog pokreta i opozicionih aktivista. Studenti optužuje opoziciju da pokušava da „otme” ili „iskoristi” studentske proteste za svoje političke ciljeve. Sudeći po atmosferi na društvenim mrežama studenti jasno traže „čist” pokret bez partijskog uticaja – bez ideoloških simbola, bez „nacionalističkih” ili pro EU obeležja. To se vidi kao cinizam: manjina (opozicija) nameće volju većini (studentima). Protestanti optužuju opoziciju da igra na kartu podele studenata na „evrointegracioni” i „nacionalistički” deo. Opozicija (npr. DS) se tu pozicionira na jednoj strani, ali se optužuje da želi podelu da bi se infiltrirala u proteste. Ovo podseća na stare opozicione taktike, gde se „kupuju” ili manipulišu mase, ali sada sa studentima. Objave na društvenim mrežama oslikavaju napeti, asimetričan odnos gde studenti deluju kao nezavisna, sveža snaga, a opozicija kao iscrpljeni, sebični akter koji pokušava da se „preko leđa studenata” vrate na političku scenu i vlast. Studentski protesti (blokade, apeli za fer izbore) izgledaju kao autentičan, građanski pokret – fokusiran na konkretne zahteve, bez partijskih igara. Opozicija, sa niskom podrškom i istorijom unutrašnjih podela, vidi u njima šansu za reanimaciju, ali to stvara podele: studenti odbijaju da budu „poligon za njihovu političku reanimaciju”.

Rizik od podele zbog neusaglašenih stavova opozicije i studenata je veliki. Opozicija bez studenata gubi impuls, dok studenti bez šire podrške, koja podrazumeva i podršku opozicije, nemaju praktično iskustvo u političkoj borbi, izbornim procesima i jednostavno nemaju previše šanse za uspeh na eventualnim izborima. Objave prostudentskih korisnika društvenih mreža su uglavnom antiopozicione, i pokazuju duboko nepoverenje prema političarima iz opozicije.

U takvom ambijentu podeljenosti studenata i opozicije, vlast može da računa na uspeh na izborima, a ukoliko izbori ne budu raspisani u skorije vreme, podele u opozicionim redovima će se samo produbljivati.

Stoga konstatacija da su nakon godinu dana previranja u Srbiji svi politički akteri vraćeni na startne pozicije najbolje oslikava političku scenu u Srbiji, s tim što pored stare opozicije trenutno imamo i potencijalnu novu opoziciju u studentima, koji za sad nemaju jasno definisanu politiku osim antirežimske retorike. To naravno daje veliku prednost vlastima, koje se sve manje bave studentskim protestima i opozicijom i većinu svojih kapaciteta usmeravaju na pozicioniranje Srbije na globalnoj političkoj sceni.

Ekonomska ranjivost: demografija, migracije i resursna kolonizacija

Ekonomija Srbije u 2020-im godinama pokazuje sve karakteristike periferne zavisnosti, koje opisuje Valerštajnova teorija svetskog sistema. Kao periferna ili poluperiferna država, Srbija je izložena eksploataciji svojih resursa – kako materijalnih (rudarstvo, energetika), tako i ljudskih (radna snaga, mladi talenti).

Odlazak mladih i obrazovanih kadrova u EU, a posebno u susedne članice poput Hrvatske, nije samo individualni izbor već strukturna pojava. Posledice su demografsko starenje, pad produktivnosti i stvaranje paradoksa: dok EU apsorbuje kvalifikovanu radnu snagu, Srbija ostaje kao „rezervoar” bez strategije razvoja.

Svetska banka je 2025. godine smanjila prognozu rasta na 3%, uz napomenu da politička nestabilnost podriva investicije. Međunarodni monetarni fond dodaje da, iako je rast uporediv sa drugim zemljama u regionu, jaz u prihodima sa EU ostaje veliki. To znači da čak i relativni uspeh u rastu nije dovoljan da spreči migracije jer građani porede standarde života, a ne stope rasta.

Dodatni faktor je perspektiva pristupanja EU. Iako se u javnosti često tumači kao garancija stabilnosti, ona u kratkom roku podstiče još veći odliv stanovništva. Očekujući olakšice u mobilnosti, mladi se sve više odlučuju za odlazak. Tako nastaje paradoks: proces integracija koji bi trebalo da modernizuje zemlju istovremeno ubrzava njeno pražnjenje.

Na drugoj strani, Srbija pokušava da gradi alternativne izvore snage kroz domaće resurse kao i kroz partnerstva sa Kinom. Međutim, ovi modeli takođe nose rizik „resursne zavisnosti” jer se kapital i tehnologija koncentrišu u rukama stranih aktera.

Ovde se otkriva duboki paradoks srpske ekonomije: dok se interno urušava, ona istovremeno postaje sve važnija u globalnim lancima snabdevanja (na primer, u energetskim resursima i rudarstvu). Ovaj paradoks pretvara Srbiju u arenu globalne konkurencije, gde njena slabost postaje izvor njene strateške snage.

Pragmatična diplomatija: između Istoka i Zapada

Najsloženiji aspekt srpske pozicije svakako je diplomatija. Kao država koja nije članica ni EU ni NATO-a, ali teži saradnji sa obema strukturama, Srbija pokušava da praktikuje politiku „sedenja na dve stolice”. Ova strategija, poznata kao „pragmatični balans”, podrazumeva maksimalno izvlačenje koristi iz odnosa sa Istokom (Rusija, Kina) i Zapadom (EU, SAD), bez potpunog svrstavanja.

Mogućnost pragmatičnih saveza sa liderima poput Donalda Trampa bi Srbiji svakako olakšalo pozicije u globalnoj utakmici. Ovo ukazuje na jednu od specifičnosti srpske diplomatije: oslanjanje na personalizovane odnose sa globalnim liderima. Umesto institucionalne predvidljivosti, srpska politika često računa na lične veze, simpatije ili zajedničke interese. To može doneti kratkoročne benefite (na primer, diplomatska podrška po pitanju Kosova), ali dugoročno stvara zavisnost od promenjivih političkih ciklusa kod velikih sila, kao što je upravo vakuum nastao dolaskom Trampa na vlast.

Istorijski gledano, Srbija je često koristila ovakvu strategiju. U vreme hladnog rata, Jugoslavija je uspešno igrala ulogu nesvrstane zemlje, koristeći konkurenciju velikih sila kao resurs. Danas, Srbija pokušava da ponovi taj model, ali u daleko složenijem kontekstu. Svet više nije bipolaran već multipolaran, a geopolitičke podele nisu samo vojne, već i ekonomske, tehnološke i kulturne.

Srpska diplomatija, dakle, pokazuje paradoksalnu snagu. Njena fleksibilnost i sposobnost da se prilagođava čine je vidljivom i relevantnom u regionu. Ali upravo taj model nosi opasnost dugoročne erozije suvereniteta: neprestano balansiranje može dovesti do gubitka jasnog identiteta i strateške vizije. Ako se tome dodaju unutrašnja previranja, bukvalno je potrebno biti prorok da bi se mogla predvideti dalja sudbina Srbije. Ipak, aktuelna spoljna politika Srbiji daje mnogo veći manevarski prostor, nego ostalim državama Istočne Evrope, pitanje je samo da li će biti pravilno iskorišćena.

Srbija u 2025. godini predstavlja školski primer države koja živi u paradoksu snage i ranjivosti. Njena unutrašnja politika istovremeno konsoliduje vlast i proizvodi rizik radikalizacije. Njena ekonomija pokazuje znake urušavanja i migracione krize, ali time istovremeno postaje globalno relevantna. Njena diplomatija demonstrira fleksibilnost i pragmatizam, ali po cenu dugoročne nestabilnosti.

Teza da Srbija „stiče paradoksalnu snagu kroz populistički pragmatizam i fleksibilnu diplomatiju, ali rizikuje eroziju suvereniteta ako ne balansira između Istoka i Zapada” potvrđuje se kroz sve analizirane aspekte.

Ključna pouka je da specifičan „srpski odgovor na globalne krize” nije samo reaktivan već i strateški, proaktivan. Međutim ta strategija funkcioniše kao mač sa dve oštrice. Ona jača Srbiju u kratkom roku, ali stvara trajne dileme za njenu budućnost. Upravo u tome leži izazov: kako izaći iz paradoksa i pretvoriti ga u održiv model suverenog razvoja.

Autor: Željko Injac, novinar