СРБИЈА У ВРТЛОГУ ГЛОБАЛНИХ ПРЕВИРАЊА Парадокси снаге, рањивости и прагматичне дипломатије

У 21. веку, ова геополитичка позиција добија нове димензије: глобални поредак пролази кроз дубоке потресе, узроковане војним сукобима, санкцијама, економским шоковима, технолошким револуцијама и културно-идеолошким сукобима. У таквом амбијенту, Србија није пасивни посматрач, већ активни учесник у процесима који превазилазе њене унутрашње капацитете. Она постаје и посредник и арена у којој се тестирају различити модели глобалног управљања.

Парадокси унутрашње политике, економске рањивости и прагматичне дипломатије су оно што карактерише Србију последњих неколико деценија. Србија је, упркос својим слабостима и ограничењима, успевала да гради специфичну снагу кроз прагматизам и флексибилну дипломатију, али је увек била изложена ризику дугорочне ерозије суверенитета уколико не успева да пронађе равнотежу између Истока и Запада.

Унутрашњи политички парадокси: између консолидације и радикализације

Један од најупечатљивијих аспеката српског политичког живота последње деценије јесте феномен истовремене стабилности и нестабилности. Са једне стране, стабилократија на којој је инсистирала владајућа странка, успевала је да обезбеди висок економски раст и стабилност, коју у претходним деценијама Србија није имала.  Тај модел је подразумевао чвршћи ниво контроле над институцијама. Са друге стране, управо тај модел је виђен као непожељан од стране дубоке државе и кроз континуирану опструкцију легитимитета, која се изражавала и изражава и даље у протестима, политичким блокадама, довела је до раста неповерења у рад институција.

Теоријски, ово се може повезати са концептом „хибридног рата” којем циљ није урушавање институција државе, већ њихово слабљење, до тачке када су оне на ивици губљења легитимитета.

Саботажа дубоке државе као инструмената притиска није виђена само у Србији. На удару су све земље Источне Европе које се перципирају као потенцијална зона утицаја Русије или савезници Трампове администрације. Иако овај дискурс често има популистичку функцију мобилизације, његова суштина је у томе што указује на трајну дихотомију: сваки суверенистички отпор тумачи се као аутократија. Ово ствара ефекат „логорашког менталитета”, који се користи за слабљење подршке суверенистичком вођењу државе и јачању идеологија које су супротне.

Суверенизам у Србији често се дефинише као отпор спољним притисцима, било са Запада (ЕУ, НАТО, глобалне институције), било са Истока (руски или кинески утицај). Он носи у себи историјско искуство државе која је више пута била део империјских структура и борила се за независност. Суверенизам тако постаје не само политичка стратегија, него и културни код – наглашавање идентитета, контроле ресурса и очувања традиције. У пракси, овај став се манифестује кроз одбијање да се прихвати безусловна политичка условљавања (нпр. око Косова) и кроз тежњу ка балансирању великих сила.

Воук идеологија у српској јавности најчешће се доживљава као „увозни производ” западних културних политика. Она носи акценат на родну равноправност, ЛГБТ права, антидискриминацију и деконструкцију традиционалних националних и верских образаца. Док се у западним друштвима воук приступ представља као коректив историјских неправди, у Србији често изазива отпор као нешто што долази „споља” и што је у колизији са традиционалним вредностима, православљем и националним идентитетом.

Србија данас стоји између два снажна магнета. Суверенизам је услов њеног опстанка као самосталне државе, док воук идеологија представља неизбежан део културног пејзажа глобализованог света у који Србија тежи да уђе или барем да се о њега економски окористи. Изазов није у апсолутном одбацивању једног или другог, већ у способности да се артикулише сопствени модел – такав који ће омогућити Србији да остане субјект, а не објекат глобалних процеса.

Чији су протести?

Међутим, емпиријски подаци из 2024–2025. године показују да модел „средњег пута” има своје слабе тачке, нарочито у светлу динамике протеста након трагичног догађаја у Новом Саду. Колапс надстрешнице на железничкој станици 1. новембра 2024. године, у којем је страдало 16 људи, изазвао је талас демонстрација широм Србије  –  од студентских блокада у Београду и Новом Саду до масовних маршева у десетинама градова. Иако је у првим недељама изгледало да ће протести ескалирати у системски израз незадовољства, способан да доведе до стварних друштвених промена, годину дана касније стварност је показала супротно: демонстрације су се свеле на цикличне и исцрпљујуће акције које нису успеле да промене ниједан кључни параметар политичког система. Уместо дубоких реформи, потврдиле су дубину социјалне апатије, где је огромна енергија мобилисана на почетку истрошена на одржавање статуса кво, без икаквог видљивог напретка.

Обично слабост опозиције јача власт, али у Србији је тај процес произвео парадоксалан, и можда очекиван ефекат: не само растућу апатију према формалним политичким актерима, већ и могућност потпуне пасивизације читавог спектра друштвених снага. Након годину дана, са протестима који су се наставили и током лета 2025, праћени бројним инцидентима, сви актери нашли су се на истим стартним позицијама као у новембру 2024. Власт, предвођена председником Вучићем, и даље чврсто контролише државне институције, окривљјући демонстранте за урушавање стабилности државе и економије. Опозиција, фрагментисана и неспособна да се консолидује, остала је на маргинама, док су студентски лидери – симболи „побуне” – изгубили значајан део подршке услед све веће радикализације и недефинисаног политичког становишта.

Студенти су од самог почетка инсистирали на независности, чак и према опозицији. У априлу 2025, током масовних протеста под слоганом „Слобода влада чаршијом”, академци су буквално „бацили опозицију на маргину” политичке сцене, одбијајући да се интегришу у страначке платформе. Ово није случајност: студенти су организовали децентрализоване акције фокусирајући се на конкретне захтеве попут одговорности за корупцију без икаквог „партијског кишобрана”. Резултат? Опозиционе странке, уместо да покажу своју снагу, завршиле су у сенци, неспособне да мобилишу сопствене базе.

Тренутно на друштвеним мрежама влада конфузија и све чешће оптужбе између студентског покрета и опозиционих активиста. Студенти оптужује опозицију да покушава да „отме” или „искористи” студентске протесте за своје политичке циљеве. Судећи по атмосфери на друштвеним мрежама студенти јасно траже „чист” покрет без партијског утицаја – без идеолошких симбола, без „националистичких” или про ЕУ обележја. То се види као цинизам: мањина (опозиција) намеће вољу већини (студентима). Протестанти оптужују опозицију да игра на карту поделе студената на „евроинтеграциони” и „националистички” део. Опозиција (нпр. ДС) се ту позиционира на једној страни, али се оптужује да жели поделу да би се инфилтрирала у протесте. Ово подсећа на старе опозиционе тактике, где се „купују” или манипулишу масе, али сада са студентима. Објаве на друштвеним мрежама осликавају напети, асиметричан однос где студенти делују као независна, свежа снага, а опозиција као исцрпљени, себични актер који покушава да се „преко леђа студената” врате на политичку сцену и власт. Студентски протести (блокаде, апели за фер изборе) изгледају као аутентичан, грађански покрет – фокусиран на конкретне захтеве, без партијских игара. Опозиција, са ниском подршком и историјом унутрашњих подела, види у њима шансу за реанимацију, али то ствара поделе: студенти одбијају да буду „полигон за њихову политичку реанимацију”.

Ризик од поделе због неусаглашених ставова опозиције и студената је велики. Опозиција без студената губи импулс, док студенти без шире подршке, која подразумева и подршку опозиције, немају практично искуство у политичкој борби, изборним процесима и једноставно немају превише шансе за успех на евентуалним изборима. Објаве простудентских корисника друштвених мрежа су углавном антиопозиционе, и показују дубоко неповерење према политичарима из опозиције.

У таквом амбијенту подељености студената и опозиције, власт може да рачуна на успех на изборима, а уколико избори не буду расписани у скорије време, поделе у опозиционим редовима ће се само продубљивати.

Стога констатација да су након годину дана превирања у Србији сви политички актери враћени на стартне позиције најбоље осликава политичку сцену у Србији, с тим што поред старе опозиције тренутно имамо и потенцијалну нову опозицију у студентима, који за сад немају јасно дефинисану политику осим антирежимске реторике. То наравно даје велику предност властима, које се све мање баве студентским протестима и опозицијом и већину својих капацитета усмеравају на позиционирање Србије на глобалној политичкој сцени.

Економска рањивост: демографија, миграције и ресурсна колонизација

Економија Србије у 2020-им годинама показује све карактеристике периферне зависности, које описује Валерштајнова теорија светског система. Као периферна или полупериферна држава, Србија је изложена експлоатацији својих ресурса – како материјалних (рударство, енергетика), тако и људских (радна снага, млади таленти).

Одлазак младих и образованих кадрова у ЕУ, а посебно у суседне чланице попут Хрватске, није само индивидуални избор већ структурна појава. Последице су демографско старење, пад продуктивности и стварање парадокса: док ЕУ апсорбује квалификовану радну снагу, Србија остаје као „резервоар” без стратегије развоја.

Светска банка је 2025. године смањила прогнозу раста на 3%, уз напомену да политичка нестабилност подрива инвестиције. Међународни монетарни фонд додаје да, иако је раст упоредив са другим земљама у региону, јаз у приходима са ЕУ остаје велики. То значи да чак и релативни успех у расту није довољан да спречи миграције јер грађани пореде стандарде живота, а не стопе раста.

Додатни фактор је перспектива приступања ЕУ. Иако се у јавности често тумачи као гаранција стабилности, она у кратком року подстиче још већи одлив становништва. Очекујући олакшице у мобилности, млади се све више одлучују за одлазак. Тако настаје парадокс: процес интеграција који би требало да модернизује земљу истовремено убрзава њено пражњење.

На другој страни, Србија покушава да гради алтернативне изворе снаге кроз домаће ресурсе као и кроз партнерства са Кином. Међутим, ови модели такође носе ризик „ресурсне зависности” јер се капитал и технологија концентришу у рукама страних актера.

Овде се открива дубоки парадокс српске економије: док се интерно урушава, она истовремено постаје све важнија у глобалним ланцима снабдевања (на пример, у енергетским ресурсима и рударству). Овај парадокс претвара Србију у арену глобалне конкуренције, где њена слабост постаје извор њене стратешке снаге.

Прагматична дипломатија: између Истока и Запада

Најсложенији аспект српске позиције свакако је дипломатија. Као држава која није чланица ни ЕУ ни НАТО-а, али тежи сарадњи са обема структурама, Србија покушава да практикује политику „седења на две столице”. Ова стратегија, позната као „прагматични баланс”, подразумева максимално извлачење користи из односа са Истоком (Русија, Кина) и Западом (ЕУ, САД), без потпуног сврставања.

Могућност прагматичних савеза са лидерима попут Доналда Трампа би Србији свакако олакшало позиције у глобалној утакмици. Ово указује на једну од специфичности српске дипломатије: ослањање на персонализоване односе са глобалним лидерима. Уместо институционалне предвидљивости, српска политика често рачуна на личне везе, симпатије или заједничке интересе. То може донети краткорочне бенефите (на пример, дипломатска подршка по питању Косова), али дугорочно ствара зависност од промењивих политичких циклуса код великих сила, као што је управо вакуум настао доласком Трампа на власт.

Историјски гледано, Србија је често користила овакву стратегију. У време хладног рата, Југославија је успешно играла улогу несврстане земље, користећи конкуренцију великих сила као ресурс. Данас, Србија покушава да понови тај модел, али у далеко сложенијем контексту. Свет више није биполаран већ мултиполаран, а геополитичке поделе нису само војне, већ и економске, технолошке и културне.

Српска дипломатија, дакле, показује парадоксалну снагу. Њена флексибилност и способност да се прилагођава чине је видљивом и релевантном у региону. Али управо тај модел носи опасност дугорочне ерозије суверенитета: непрестано балансирање може довести до губитка јасног идентитета и стратешке визије. Ако се томе додају унутрашња превирања, буквално је потребно бити пророк да би се могла предвидети даља судбина Србије. Ипак, актуелна спољна политика Србији даје много већи маневарски простор, него осталим државама Источне Европе, питање је само да ли ће бити правилно искоришћена.

Србија у 2025. години представља школски пример државе која живи у парадоксу снаге и рањивости. Њена унутрашња политика истовремено консолидује власт и производи ризик радикализације. Њена економија показује знаке урушавања и миграционе кризе, али тиме истовремено постаје глобално релевантна. Њена дипломатија демонстрира флексибилност и прагматизам, али по цену дугорочне нестабилности.

Теза да Србија „стиче парадоксалну снагу кроз популистички прагматизам и флексибилну дипломатију, али ризикује ерозију суверенитета ако не балансира између Истока и Запада” потврђује се кроз све анализиране аспекте.

Кључна поука је да специфичан „српски одговор на глобалне кризе” није само реактиван већ и стратешки, проактиван. Међутим та стратегија функционише као мач са две оштрице. Она јача Србију у кратком року, али ствара трајне дилеме за њену будућност. Управо у томе лежи изазов: како изаћи из парадокса и претворити га у одржив модел сувереног развоја.

Аутор: Жељко Ињац, новинар