ПОЛА ВЕКА СТВАРАЛАШТВА БРАЦЕ АЗАРИЋА ИЗ НОВИХ КОЗАРАЦА Душу не може да сачува вештачка интелигенција

Тим поводом у издању Културног центра Кикинде објављена је и монограафија „Из сна и из сећања“ коју је приредио Марко Љубичић, у којој су се поред животописа Азарића нашле рецензије познатих ликовних критичара, књижевника и репродукције његових слика. 

Азарић је у сликарске воде упливао из хобија, јер је уз занимање моделара  којим се бавио, најпре у Крагујевцу потом у Кикинди, увидео да у себи носи таленат те да кроз сликарство може исказати слободу, која је јако важна не само у уметности него и у свакодневном животу. Брацо напомиње да му је леп био и посао моделара у ливници, где је од дрвета правио моделе за одливке делова за аутомобилску индустрију „Џенерал моторса“, али да је још у Крагујевцу дружећи се са Владаном Суботићем и другим уметницима  увидео експресионистички осећај.   

– Ако си оптерећен да нешто мораш да ствараш, онда то није оно право. Слобода изражавања даје праве вредности, у зависности већ од талента и упорности. Очигледно да је у мојим сликама доста тога сажето, неким својим радовима и сам сам се чудио. Драго ми је да је све дошло на своје место, током друготрајног живота и стваралаштва – каже Азарић.

Седам година је живео и радио у Крагујевцу, где је прву самосталну изложбу имао 1973. године, а по повратку на север Баната уз запослење у кикиндској Ливници, где је наставио да шири сликарски опус и интензивније да се дружи са кикиндским и уметницима из других средина. 

– Кад говорим о уметности, увек мислим на осећања. То је моћ, тај божији дар да своја осећања претвориш у уметничко дело. Дуго носим у себи оно што хоћу да насликам и када слика сазри у мени, једноставно је избацим из себе. Није важно шта се слика, него какав је израз. У моменту сликања, сав се предајем делу. Сликам онако како осећам, све потчињавам осећањима и љубави према природи – прича Азарић, напомињући да никада не размишља о томе да ли слика аматерски или професионално. 

Задатак праве уметности је да спашава човекову душу, у време када технологија улази у све поре друштва, чак и у уметност. 

– Може и вештачка интелигенција да наслика уметничко дело, само што та слика или друга уметничка дела немају душу.  А, човек ако изгуби душу, постаће машина и уништиће се.  У Кикинди имамо институције које у томе испуњевају ту мисију, почев од светски познатог Центра за ликовну и примењену уметност са музејом „Тера“, до Културног центра, Народног музеја, Библиотеке „Јован Поповић“, Народног позоришта и других –истиче сликар Брацо Азарић, који и сам води у Новим Козарцима Уметничку галерију „Здравко Мандић“.