SMRT FAŠIZMU, KULTURA NARODU Seljački Hamlet, na salaški način, u režiji Andraša Urbana

Reditelj koji je do sada režirao mnoge predstave, u mnogim gradovima i njihovim pozorištima, sada je radio na salašu. Zapravo, na selu, u Kavilu (kod Bačke Palanke), gde radi Salaško pozorište.

Ipak, stvar je ostala ista. Glumci su gradski, odnosno pozorišni i nije ovo neka seoska predstava ”Hamlet”. Samo se tako zove.

Salaško pozorište već skoro pola veka putuje po vojvođanskim mestima, počevši od Kavila, i izvodi predstave tamo gde nema profesionalnog pozorišta. To je bitna činjenica na koju svaki reditelj mora da računa. To je pogotovo bilo bitno i u izboru teme Iva Brešana. On je još davno, u vreme samoupravnog socijalizma, napisao komad u kojem lokalna, seoska elita hoće da posveti pažnju kulturnim događajima, pa iz svoje pokondirenosti bira baš najveći komad elizabetanskog pozorišnog maga, koji im na kraju sruči na glavu svo prokletstvo danskog dvora. Ta era, pa ni doba samoupravnog socijalizma, kako ironično primećuje Urban tokom jedne od njegovih ranijih predstava (”Ibi The Great”, Narodno pozorište Sombor), nema baš nikakve veze sa nama.

Kod nas se dosta često reč seljak poistovećuje sa negativnim prizvukom, za nekog ko je ne samo neobrazovan, nego drzak, neuk i zao, zloćudan. Paralelno sa tim, ima taj neki narodski izraz za seljaka koji je pošten, dobroćudan, siromašan i gotovo patetično jadan, ali i domišljat, žilav. Marksistički, pa i komunistički ideal, na koji se pozivalo Brešanovo vreme, predstavljao je revolucionarnu borbu i kroz ključ obrazovanja, ali kad bi stvar došla do visoke kulture, po svojoj prirodi buržoaske, elitistička, uvek bi dolazilo do neke komendije, da upotrebimo taj arhaični izraz.

Tako je i danas. Neki nazovi nacionalni interesi često služe samo kao maskarada za najsitnije, nejperfidnije interese i zloupotrebu vlasti. Kada Bukara, jedan od kolovođa zbivanja u mesnoj zajednici, zadruzi Mrduša Donja, na priredbi u svoju čast zaigra Klaudija, a Joca, čiji je otac završio u zatvoru zbog navodnih pronevera, zaigra Hamleta, videćemo ko je tu zapravo prevario koga i kako se priča na kraju završava.

Naravno da ogromne salve smeha idu na račun meštana Mrduše Donje koji Hamleta nazivaju Omlet, a Ofeliju Omelija. Međutim, predstava u režiji Andraša Urbana ne služi da ismeva nepoznavanje književnog jezika, iako se ne libi da ga upotrebi u svrhe komičkih peripetija. Za to je neophodno i poznavanje mađarskog jezika, što meni manjka, ali moglo se osetiti na premijeri u Kavilu pre nekoliko dana, oko čega se meška publika. Oko sočnih, lascivnih izraza i očigledno teških debilana koje ne zavise od toga da li je neko sa sela ili iz grada. Baš zbog nepoznavanja jezika, meni je bilo veoma važno da primetim koliko je predstava držala pažnju u sred leta, salaša, zvuka prirode, ali i brojne dece koju su roditelji doveli sa sobom čineći broj publike još većim, gotovo zapanjujućim u sred bačkog ničega. I nije to zbog toga što znam ili ne znam Hamleta, pa mogu da (pred)vidim šta se dešava. Ne zbog toga što su ljudi ljudi, a kralj go, pa zvao se on Klaudije, Petar ili Aleksandar. Ne. Pažnju je očigledno svima (dobro, ne bebama i kravama) držala veoma efektna režija komada i igra glumaca. Da parafraziram Ničea, tragedija koja se rađa iz duha naroda. To je ono što je važno u ovoj predstavi Salaškog pozorišta, koja je ponovo oživela to očigledno večno ”Meći u se, na se i poda se!”, sa posebnim naglaskom na pristajanje na to svih, do jednog, uključujući seoskog učitelja, na uštrb patnje Joce i njegovog oca, nevino stradalih žrtava.

S velikom veštinom za mladog glumca je Žolt Mendrei odigrao rezigniranog borca za pravdu, Jocu, pa i Hamleta. On deluje gotovo osušeno od svih životnih sokova, za razliku od karakterno naopakih likova kojima suvereno vlada, čas kao pasivno, čas kao otvoreno agresivan Bukara Danijela Tota, posebno pohlepan na ”žensko meso”. Scena u kojoj iskače iz šina nasrćući na jednu od lokalnih primadona (igra je sjajno Nikoleta Grgić), vrhunski prikazuje ekstazu koja će i horski zahvatiti sve meštana tokom scene oblokavanja. U ovim trenucima predstava deluje kao da se preliva sa scene i zahvata ili uznemiruje duhove dobrog dela gledaoca, delujući poput Egzitove Dens arene za uživaoce bahanalija.

Endre Gustonj u ulozi učitelja značajno je dijaboličan lik, koji pravi subverziju u tkivu sela, ali u ključnim momentima bira da ostane neutralan. Upravo to ga stavlja rame uz rame sa kolovođama zločinskog udruživanja i pouka je i za danas. Veoma je teško za glumca kada mora da se nadglašava u okolnostima kakve su na otvorenim scenama. Endre je bio samo jedan koji su svojski izveli težak zadatak. reguš Lila je bila dirljiva kao Ofelija, odnosno Anđa, čiji otac (Danijel Husta) ne može da se otrgne Bukarinoj sili i podrži ćerku, jer je i sam kompromitovan. Armand Bičkei, Nora Pašćik, Evelin Nađ, Kata Nemeš Kovač, Botond Šandor Keri, Oliver Mihok, sigurno su imena za koja ćete još čuti.

U predstavi veoma je živopisno, sa snažnim komentarima likova, pogotovo razvijenih i scenama realizacije predstave ”Hamlet”, kreirana kostimografija (Zoltan Puškaš). Muzički segment predstave (kompozitor Arpad Serda) i koreografija (Maron Jaramazović), takođe je veoma ubitačna. Scenografska dominanta reditelja, natpis ”Smrt fašizmu, kultura narodu”, dovoljno govori o namerama, a pretnja koja se nadvija nad svima nama nadajmo se da će još jednom biti oterana.