СМРТ ФАШИЗМУ, КУЛТУРА НАРОДУ Сељачки Хамлет, на салашки начин, у режији Андраша Урбана

Редитељ који је до сада режирао многе представе, у многим градовима и њиховим позориштима, сада је радио на салашу. Заправо, на селу, у Кавилу (код Бачке Паланке), где ради Салашко позориште.

Ипак, ствар је остала иста. Глумци су градски, односно позоришни и није ово нека сеоска представа ”Хамлет”. Само се тако зове.

Салашко позориште већ скоро пола века путује по војвођанским местима, почевши од Кавила, и изводи представе тамо где нема професионалног позоришта. То је битна чињеница на коју сваки редитељ мора да рачуна. То је поготово било битно и у избору теме Ива Брешана. Он је још давно, у време самоуправног социјализма, написао комад у којем локална, сеоска елита хоће да посвети пажњу културним догађајима, па из своје покондирености бира баш највећи комад елизабетанског позоришног мага, који им на крају сручи на главу сво проклетство данског двора. Та ера, па ни доба самоуправног социјализма, како иронично примећује Урбан током једне од његових ранијих представа (”Ibi The Great”, Народно позориште Сомбор), нема баш никакве везе са нама.

Код нас се доста често реч сељак поистовећује са негативним призвуком, за неког ко је не само необразован, него дрзак, неук и зао, злоћудан. Паралелно са тим, има тај неки народски израз за сељака који је поштен, доброћудан, сиромашан и готово патетично јадан, али и домишљат, жилав. Марксистички, па и комунистички идеал, на који се позивало Брешаново време, представљао је револуционарну борбу и кроз кључ образовања, али кад би ствар дошла до високе културе, по својој природи буржоаске, елитистичка, увек би долазило до неке комендије, да употребимо тај архаични израз.

Тако је и данас. Неки назови национални интереси често служе само као маскарада за најситније, нејперфидније интересе и злоупотребу власти. Када Букара, један од коловођа збивања у месној заједници, задрузи Мрдуша Доња, на приредби у своју част заигра Клаудија, а Јоца, чији је отац завршио у затвору због наводних проневера, заигра Хамлета, видећемо ко је ту заправо преварио кога и како се прича на крају завршава.

Наравно да огромне салве смеха иду на рачун мештана Мрдуше Доње који Хамлета називају Омлет, а Офелију Омелија. Међутим, представа у режији Андраша Урбана не служи да исмева непознавање књижевног језика, иако се не либи да га употреби у сврхе комичких перипетија. За то је неопходно и познавање мађарског језика, што мени мањка, али могло се осетити на премијери у Кавилу пре неколико дана, око чега се мешка публика. Око сочних, ласцивних израза и очигледно тешких дебилана које не зависе од тога да ли је неко са села или из града. Баш због непознавања језика, мени је било веома важно да приметим колико је представа држала пажњу у сред лета, салаша, звука природе, али и бројне деце коју су родитељи довели са собом чинећи број публике још већим, готово запањујућим у сред бачког ничега. И није то због тога што знам или не знам Хамлета, па могу да (пред)видим шта се дешава. Не због тога што су људи људи, а краљ го, па звао се он Клаудије, Петар или Александар. Не. Пажњу је очигледно свима (добро, не бебама и кравама) држала веома ефектна режија комада и игра глумаца. Да парафразирам Ничеа, трагедија која се рађа из духа народа. То је оно што је важно у овој представи Салашког позоришта, која је поново оживела то очигледно вечно ”Мећи у се, на се и пода се!”, са посебним нагласком на пристајање на то свих, до једног, укључујући сеоског учитеља, на уштрб патње Јоце и његовог оца, невино страдалих жртава.

С великом вештином за младог глумца је Жолт Мендреи одиграо резигнираног борца за правду, Јоцу, па и Хамлета. Он делује готово осушено од свих животних сокова, за разлику од карактерно наопаких ликова којима суверено влада, час као пасивно, час као отворено агресиван Букара Данијела Тота, посебно похлепан на ”женско месо”. Сцена у којој искаче из шина насрћући на једну од локалних примадона (игра је сјајно Николета Гргић), врхунски приказује екстазу која ће и хорски захватити све мештана током сцене облокавања. У овим тренуцима представа делује као да се прелива са сцене и захвата или узнемирује духове доброг дела гледаоца, делујући попут Егзитове Денс арене за уживаоце баханалија.

Ендре Густоњ у улози учитеља значајно је дијаболичан лик, који прави субверзију у ткиву села, али у кључним моментима бира да остане неутралан. Управо то га ставља раме уз раме са коловођама злочинског удруживања и поука је и за данас. Веома је тешко за глумца када мора да се надглашава у околностима какве су на отвореним сценама. Ендре је био само један који су својски извели тежак задатак. регуш Лила је била дирљива као Офелија, односно Анђа, чији отац (Данијел Хуста) не може да се отргне Букариној сили и подржи ћерку, јер је и сам компромитован. Арманд Бичкеи, Нора Пашћик, Евелин Нађ, Ката Немеш Ковач, Ботонд Шандор Кери, Оливер Михок, сигурно су имена за која ћете још чути.

У представи веома је живописно, са снажним коментарима ликова, поготово развијених и сценама реализације представе ”Хамлет”, креирана костимографија (Золтан Пушкаш). Музички сегмент представе (композитор Арпад Серда) и кореографија (Марон Јарамазовић), такође је веома убитачна. Сценографска доминанта редитеља, натпис ”Смрт фашизму, култура народу”, довољно говори о намерама, а претња која се надвија над свима нама надајмо се да ће још једном бити отерана.